U nekom selu živeo pop tako škrt i pohlepan da niko nije hteo kod njega da radi. Jednom išao on tako odnekud poslom, pa usput sretne nekakvog nadničara, običnog radnika. Ovaj je znao da je taj pop vrlo pohlepan i reši da ga opameti. Stoga ga zaustavi i upita ga da li mu je možda potreban radnik.
– Da – odgovori pop. – Potreban mi je, a koliko bi hteo da ti platim?
– Pet kruna – reče nadničar.
– Dobro, odgovara mi – reče pop i dade mu kaparu, a potom ga upita: – Kako se se zoveš?
– Zovem se Ti – odgovori nadničar.
Pop pođe dalje, a nadničar požuri pravo preko šume. Presvuče odelo, pa opet izađe pred popa. Ponovo ga zaustavi i upita ga da li mu je slučajno potreban neki radnik.
-A pop će na to:
-Da, potreban mi je. Ali koliko tražiš?
– Pet kruna – reče nadničar.
– Dobro, odgovara mi – reče pop i dade mu kaparu, a potom ga upita: – Kako se se zoveš?
– Zovem se Ja – odgovori nadničar.
Pop pođe dalje, a nadničar se opet preobuče i požuri pravo preko šume u susret popu.
Sustigavši popa, uputi se prema njemu, pa ga upita da li mu je potreban radnik.
– Da – reče pop. – Potreban mi je. Već sam našao dvojicu, ali i tebe ću uzeti. Kako se zoveš?
Zovem se Niko – odgovori nadničar.
Pop mu dade kaparu i, zadovvoljan što je tako jevtino najmio tri radnika, pojaha kući.Kod kuće reče ženi:
– Sad nećemo morati da se žalimo što radimo sami. Najmio sam ti tri radnika. Ovako će odsada biti : na gumnu Ti i Ja, a kod kuće Niko.
– Tako – odgovori žena. Znači, sve ostaje po starom, onako kao i ranije – jer kad smo ti i ja na gumnu, kod kuće, naravno, ne ostaje niko.