Za Mozisa Mendelsona, dedu čuvenog nemačkog kompozitora, nikako ne bi moglo da se kaže da je lep čovek. Imao je prilično nisku figuru i bio je groteskno povijen u leđima. Jednoga dana otišao je u Hamburg u posetu trgovcu koji je imao prelepu ćerku po imenu Frumtje. Mozis se beznadežno zaljubio u nju. Međutim, Frumtje je, zbog njegovog nakaznog izgleda, osećala odbojnost prema njemu. Kada je došlo vreme za odlazak, Mozis je sakupio hrabrost i popeo se stepenicama do devojčine sobe da bi poslednji put sa njom porazgovarao. Ona je bila vizija nebeske lepote i zbog toga što je odbijala da ga pogleda, osećao je duboku tugu. Posle nekoliko pokušaja da započne razgovor, Mozis je stidljivo upitao: “Da li verujete da se ljudi venčavaju na nebesima?”
“Da,” – odgovorila je ona ne podižući pogled. “A, vi?”
“Ja verujem.” – glasio je njegov odgovor. “Znate, kada se na nebesima rodi dečak, Gospod objavi kojom će se devojkom oženiti. Kada sam se ja rodio, meni su pokazali moju buduću mladu. Zatim je Gospod dodao: “Tvoja žena biće grbava”. „Od tada sam povremeno glasno izgovarao: “O, Bože grbava žena biće prava tragedija. Molim ti se Gospode, daj meni grub, a nju ostavi da bude lepa.”
Na to ga je Frumtje pogledala pravo u oči i protresla ju je jeza od nekog dubokog osećanja. Ustala je i pružila Mendelsenu svoju ruku. Kasnije mu je postala veoma privržena supruga,
Bari i Džojs Visel
