Milena je bila mlada i pametna žena u ranim tridesetim. Iako je sa uspehom završila studije geografije, fakultetska diploma nije joj donela posao u struci. Zapravo, pritisnuta kreditom svojih roditelja i željom da se osamostali, ona je godinama već radila u prodavnici sportske opreme. U početku je verovala da je to privremeno rešenje, dok ne iskrsne „nešto pravo“. Međutim, meseci i godine su prolazili, a ona se od pozicije običnog prodavca popela do položaja šefa smene i to je bilo sve.
Nije bila srećna. To nije bio posao koji je pružao mogućnosti za lični razvoj i rast, ali se već pomirila sa tim da radi prosečan posao i živi prosečan život.
Plata joj nije bila mala, ali jeste bilo smešno tužno što radi kao prodavac patika i preslišava se u sebi naziva prestoničkih gradova Azije. Jednom je profesor oborio posle sat vremena uspešnog odgovaranja, jer nije mogla da se seti koji je glavni grad Kirgistana.
Biškek više nikad nije zaboravila.
Prigrli svoje ljubavi
Kada je nakon šest godina rada neposredno posle Božića, dobila otkaz plakala je danima. Nije ni slutila koliko će joj se život promeniti. To je bilo slično kao sa Kirgistanom. Prvo je morala da pogreši, da zbog nečeg nadrlja, pa tek onda „da se opameti“. Svi koji su je poznavali znali su da ima dve ljubavi: geografiju i vez. Svi koji su je mnogo dobro poznavali znali su da već tri godine veze nacionalne motive iz zemalja širom sveta i da ručno pravi nezamislivo lepe čestitke. Najbolja drugarica joj je rekla da je to prilika. Da treba da prigrli svoje ljubavi i uradi nešto dobro za sebe. Tako je i dopustila da je otkaz gurne iz hobija u posao i već u aprilu čitala o tome kako da osnuje svoju firmu. Čitala je i čitala, nailazila na različite pojmove koje nije najbolje razumela: transferne cene, biznis plan, završni račun. Sve se uskomešalo u njenoj glavi. Biznis ideju i vredne ruke je imala, falio joj je neko stručan da to napismeno vodi. Tako je jednog dana sela za kompjuter i ukucala: knjigovodstvena agencija Beograd.
Nije odmah uspela da pronađe ono što je htela, gledala je u ekran i izlazile su joj jedna za drugom agencije, probala je i ukucala knjigovodstvena agencija Zemun i tako redom sve dok nije pronašla jednu za koju je smatrala da će najbolje odgovarati. Jednim klikom je otvorila sebi vrata u uspeh.
Moraš verovati u sebe
Roditelji su odmahivali glavom, jer ko je još čuo da profesorka geografije veze i pravi „drangulije za pare“. Ocu pomalo nije bilo jasno kako je uspela da izgubi „dobar posao“ u radnji prestižne sportske opreme. Majka je stalno proveravala „da nije pala u depresiju“ i je l’ „prošetala do Biroa da vidi da l’ se otvara neko radno mesto u školi“.
Međutim, Milena je bila dobro. Nije odmah sve išlo glatko, ali je po prvi put zarađivala radeći ono što voli i ume. Ovog puta nije razmišljala o akcijama i sniženjima, nije je gnjavilo obračunavanje popusta koji kupac ostvaruje „ukoliko kupi još jedan artikl iz nove sezone“. Nije gledala u zid sportskih patika, niti kačila preskupe majice na vešalice. Sedela je u svojoj kući, u sobi koju je posebno pripremila za svoju malu avanturu i dopuštala sebi da je mašta vodi. Brigu o novcu i svemu onom što ju je ometalo u kreativnom poslu prepustila je agenciji i radila sa puno elana. Oslonila se na sebe i na dobre i stručne ljude i znala – jednostavno je znala da joj je uspeh zagarantovan.
Dani su prolazili, a broj onih kojima se dopadao njen rad je rastao. Bilo je posla i to je bilo ono pravo. Jednog dana, slučajno je prošla pored prodavnice prestižne sportske opreme i pogledala unutra. Umesto nelagode preplavio je osećaj radosti. To mesto je bila njena lekcija i usputna stanica do sreće. Nikad se ne zadovoljavaj prosečnim životom, jer te možda baš iza ćoška čeka nešto izvanredno. Treba samo da se osloniš na sebe i dobe ljude i nikad nećeš pasti.
Evo je sada za računarom, ponovo nešto pretražuje, upravo je ukucala računovodski servis Ljubljana…