Kad sam imao deset godina, počeo sam da sakupljam marke. Imao sam druga, Lojzika Čepelku, pa sam se s njime predao toj filatelističkoj strasti. Lojzik je bio sin siromašnog verglaša, čupav i pegav dečak, a ja sam ga voleo kao što samo deca mogu voleti svoje drugove.
Mome ocu ta zabava nije bila po volji: mislio je da ću zbog toga slabo učiti. Morao sam dakle da skrivam svoju zbirku markica na tavan. Tamo je bio stari sanduk za brašno. U njega smo se uvlačili kao miševi i pokazivali jedan drugome marke: gledaj ovo je Holandija, ovo je Egipat, a ovo Sverige ili Švedska… A što smo se s ovim blagom morali tako skrivati i u tom je bilo neke draži. Kako sam marke dobavljao, to je opet bila posebna pustolovina. Obilazio sam poznate porodice i moljakao da mi dozvole da odlepim markice s njihovih starih pisama.
To su dakle bile najlepše godine moga života, ovo prijateljstvo s Lojzikom i sakupljanje markica. A onda sam dobio šarlah pa nisu puštali Lojzika k meni, iako je on stajao u hodniku naše kuće i zviždao kako bih ga čuo. Jednom nisu na mene dobro pazili, pa sam utekao iz kreveta. Odjurio sam na tavan da vidim svoje markice. Toliko sam bio slab da sam jedva podigao poklopac našeg sanduka.
A sanduk je bio prazan. Kutije sa markicama nije bilo.
Stajao sam nad sandukom kao skamenjen i nisam mogao ni plakati kako mi se grlo steglo. Bilo je strašno što su moje marke, moja najveća radost, nestale; ali još je strašnije bilo što ih je sigurno ukrao Lojzik, moj jedini prijatelj. To je bilo moje prvo i najveće razočarenje u čoveka.
Kad sam se oporavio od bolesti, oporavio sam se i od bola zbog izgubljene zbirke. Samo me još ubolo u srce kad sam video da Lojzik ima nove drugove. Kad mi je prišao rekao sam mu ozbiljno:
– Odlazi, stobom ne razgovaram.
Lojzik je pocrveneo, nekoliko trenutaka je ozbiljno ćutao, a onda rekao:
– Dobro.
Prošle su godine.
Jednog dana prevrtao sam na tavanu u starom ormaru svakojake porodične uspomene: fotografije, pisma, moje stare školske sveske. Na dnu jedne ladice nalazila se zapečaćena kutija. Kad sam otvorio, našao sam u njoj onu zbirku maraka koju sam sakupljao pre mnogo godina.
Potekle su mi suze na oči. Kutiju sam odneo u svoju sobu kao pravo blago. Shvatio sam odmah. Kad sam ono bio bolestan, neko je našao moju zbirku, a otac ju je zaplenio da ne bih zbog nje zanemario učenje.
A onda mi je palo na um: Lojzik nije ukrao marke! Kakvu sam mu uvredu naneo! Onda mi se pred očima pojavi onaj pegavi i čupavi deran. Ko zna šta se sa njim desilo i da li je još živ! Bilo mi je tako mučno i stid kad sam sve to obnavljao u sećanju. Zbog neosnovane sumnje izgubio sam jedinog druga, izgubio sam detinjstvo.
Zato kroz čitav život nisam mogao pogledati poštansku marku…