Priča o nezahvalnom mišu – Duško Radović
Jednog dana, jedan mišić našao je na tavanu veliki okrugli sir. Ovoliki i još veći… Mišić je bio gladan i morao je odmah jesti. Čučnuo je na svoje zadnje šape – ovako – i počeo je doručkovati, ručati i večerati, jer celoga dana nije ništa okusio.
I tako je jeo, jeo i jeo, dok se nije najeo i dok nije napravio jednu veliku rupu u tom siru.
Miš je bio sit i umoran, i još mu se spavalo. I tako je rešio da se ne vraća u jednu staru cipelu koja je pre bila njegova kuća, nego da ostane u toj rupi od sira.
I tako je on ostao u toj rupi od sira. Da mu to bude nova kuća. U tom siru on je imao lep stan, lepu veliku rupu, ali je taj stan stalno mirisao na sir. Jer je bio od sira. A mišić je bio glup i lenj i nije hteo da traži druge stvari koje lepo mirišu i koje se mogu pojesti. Ne, on je bio lenj i glup.
On je samo jeo svoju rupu. Svoj stan u kome je živeo i u kome je spavao.
Svakoga dana sve više i više. On je doručkovao, ručao i večerao svoju rupu od sira. Rupa je onda postala velika, ali je sir postao mali. I tako je na kraju miš sasvim pojeo svoju rupu. Sasvim.
I to je bilo ovako: mišić je jeo i jeo i odjednom je rupa postala velika kao tavan, a sira nigde nije bilo!…
…Nije više bilo sira, ali je tu bila jedna – mačka! Skoči mačka na debelog miša, a debeli i glupi miš bež, bež, pa ponovo u onu cipelu… I eno ga i sada tamo. Tu kuću valjda neće pojesti.
Priča o kralju Puši
Postoji jedno malo more na kraju sveta.
U njemu žive male ribe i rastu male alge. I šljunak je manji no što je uobičajeno.
I ladje su male, koje tim morem plove.
Prema tome, i ljudi su mali.
Tim morem i tim ljudima upravlja njihov mali kralj Puša.
On ima malu glavu i na glavi malu krunu od srebra.
Kralj Puša je još živ i koga ne mrzi da ide na kraj sveta, naći će ga kako pored mora sedi i misli:
Kada bi postojala zemlja Alabamija, u njoj bi vladao kralj Alabam, koji bi sigurno imao sina Alaba.
A Alab bi imao sestru malu kao zrno bisera.
Sestra bi sedela pored mora i plakala.
Brat Alab bi je pitao zašto plače, a ona bi mu rekla: zato što se nikada neće udati, jer je mala kao zrno bisera.
Na te reči, brat Alab bi napisao pismo i poslao bi ga kralju Puši.
Na to pismo, kralj Puša obukao bi najlepše odelo i pošao da isprosi tužnu princezu, malu kao zrno bisera.
