Poslovice su precizna, sažeta, slikovita zapažanja koja uopštvaju neko ljudsko iskustvo. Svaki čovek se ponekad posluži poslovicom da bi potkrepio neku svoju misao ili tvrdnju. Najčešće su to one poslovice koje je čuo, s kojima je „živeo“ od ranog detinjstva slušajući ih od roditelja, ukućana, poznanika. Svi mi nosimo u svome pamćenju poslovice koje imaju drevno poreklo. Način na koji je poslovica sročena i kazana nosi pečat kraja u kojem je nastala, bez obzira na to što je sadržina poslovica univerzalna, što kazuje opšte životne istine.
Vuk Karadžić, naš najveći sakupljač usmenog narodnog stvaralaštva, zapisivao je varijante poslovica koje imaju isto značenje.
Na primer: „Vid’la žaba đe se konji kuju, pa i ona digla nogu.“ Ja sam ovu poslovicu još kao malo dete slušao u Tršiću; a sad 8. maja 1835. godine čuo sam je u Perastu od jedne sredoviječne žene kao pjesmicu evo ovako:
Junak potkiva konja hrabrena,
Viđela ga žaba zelena,
Podiže nogu, junaku rekla:
Potkuj i mene, mladi junače!
Neka bih konjem u goru utekla.
Poslovice nisu nastajale samostalno nego samo kao sastavni deo priče, pesme i različitih govornih oblika. Kroz stalnu upotrebu one su postepeno dobijale samostalnost i svoj svečani ton, ponekad su sažimane u stihu. Evo jedne poslovice u osmercu:
Lete danci kao sanci,
a godišta kao ništa.
O teškoćama koje su pratile sakupljače narodnih poslovica Vuk Karadžić je napisao: „Za pjesme i za pripovijetke može ćoek koga pitati da mu ih kaže; ali za poslovice ne može, nego, kad se s kim govori, valja paziti i ćekati dok se koja ne rekne u razgovoru.“
Osnovna namena poslovica je poučno izricanje životnih istina, one su vrata narodske mudrosti, kazane jezgrovito, sažeto, i iznad svega slikovito. Često su poslovice smišljene u obliku metafore i tada nam tek preneseno značenje reči otkriva suštinu poslovice, njenu poruku:
- Lijepa reč i gvozdena vrata otvara.
- Jedna lasta ne čini proljeće.
- U laži su kratke noge.
- U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke. (ne čuje se kad dolazi, ali se dobro oseća kad udari.)
Na osnovu poslovica može se stvoriti izvanredna slika o životu naroda u prošlosti, sve do najdrevnljih vremena. One čuvaju u svojim kratkim, jezgrovitim oblicima davna verovanja i običaje, kao i sećanje na neke istorijske i društvene prilike:
- Žene su da zbore, a ljudi da tvore.
„Propo kao Janko na Kosovu.“ (Govori se kad neko rđavo prođe. Sibinjanin Janko je na Kosovu u borbi sa Turcima 1448. toliko bio potučen da se spasao samo sa dvanaestoricom ljudi.)
Postoje poslovice u obliku pričica. Vuk Karadžić misli na njih kad navodi da: U našem narodu ima mnogo malijeh pripovjedaka koje se kao poslovice pripovijedaju:
Kad vidiš šta je, što pitaš?
Nosio nekakav čoek otvorena kola puna kukuruza, a kad ga neko zapita šta ima na kolima, on odgovor da su drva. Videći onaj koji ga je pitao da na kolima nijesu drva nego kukuruzi, reče mu: „Bog s tobom, šta ti govoriš, to nijesu drva nego kukuruzi!“ A on mu onda odgovori : „Kad vidiš šta je, što pitaš“?
Narodne izreke
Veoma bliske poslovicama su izreke. Neko je davno rekao da su izreke samo prva polovina poslovice, odnosno da nemaju pouku ni zaključak. Njihovo poreklo je takođe drevno. Često su nastajale neposredno u vezi s nekim običajem ili događajem. Ima izreka koje se sastoje samo od jedne ili dve reči, to su, kao što bi Vuk Karadžić rekao riječi u običaj uzete.
Na primar: lgračka plečka. Zlo i naopako. Kiselo! (Ova reč zamenjuje celu priču o lisici koja se odrekla grožđa zato što nije mogla da ga dohvati) Kao babini zubi. (Kad je što slabo.) Otkako je gavran pocrneo (tj. oduvek) Na ranu bi ga privio. (Kad koga hvale da je dobar i umiljat) Oteto prokleto. Luk i voda. (Od toga nema ništa.) „Može biti da se ovo kaže iz razloga što se obično bijeli luk utučen jede se sirćetom osobito kod groznice, a ko nema sirćeta on uspe vode mjesto njega.“ – govorio je Vuk Karadžić.
