– Oče, – reče jednog dana mlada lisica starom liscu – oče, hoću da letim! – Ti mladi sanjaru! – odgovori lisac. – Ti neobuzdani radoznali derane! Šta ti pada na pamet? – Oče, hoću da letim. – ponovi mala budala. – Ti uobraženko, ti žutokljunče, nemaš pameti u svojoj glavi koliko dlaka na svom repu a hoćeš da letiš!
Mlada lisica ućuta, ali ne prestade da prati pogledomptice, i onog dana kad je ulovila prvog miša i stoga se osetila odraslijom i mudrijom pa ponovo reče:
– Oče, hoću da letim! – Budalo, odgovori stari lisac – zar ne znaš da su ti za to potrebna krila? – Oče, hoću da letim. – ostade pri svome tvrdoglava lisica. – I ne brini se zbog mojih krila. Ionako ti je dlaka već podosta osedela.
Mlada lakomislena lisica napravi par krila od kokošijeg pera koje je ležalo pred jazbinom. Zatim se ispe na jedan toranj, vinu kroz prozor i snažno zaleprša krilima. Ali sve to nije pomoglo, pala je kao kamen na zemlju. Na nesreću, pod prozorom pod tornjom upravo se bio smestio neki trgovac koji je tamo izložio svoju robu, grabulje sa oštrim zupcima. Lisica koja je letela stropošta se pravo na zupce grabulje, pošto se malo povrati, sva okrvavljena odvuče se sa tog mesta.
– Pa, dete, -upita je stari lisac – kako ti se dopada letenje?
– Letenje? – odgovori lisica cvileći. – Nije neugodno, oče. Ali spuštanje je izmislio sam đavo. – Neka ti bude, – očita joj otac lekciju – zašto me nisi slušala? Ili misliš da mi stari nemamo u glavi malo više nego što ima tako mlad uobraženko kao što si ti?
