Magarac je životinja iz porodice konja i uglavnom se koristi kao teretna životinja, nekada je bila često zastupljena u našim krajevima. Ova ne baš mudra životinja često je zbog svojih osobina našla svoje mesto u basnama, ove su samo neke od mnogih:
Magarac i psentance
Na bogatom imanju živeo jedan ne mnogo pametan magarac. Po čitave dane on bi posmatrao kako se gospodar igra sa svojim psetancetom koje mu se stalno motalo oko nogu, ili ga je gospodar držao u krilu i mazio. Magarac je silno želeo da gospodar i njemu poklanja takvu pažnju, te je jednoga dana, kad je ugrabio zgodan trenutak, prišao gazdi i počeo umilnim glasom da mu se obraća:
„Zašto ovaj pas po čitave sate provodi u vašem društvu, kočoperno se šetajući po palati? Šta on to zna da radi što je tako posebno? Samo pruži šapu a na to ga svi ljubite, divite mu se i čudite. To bi smo i mi magarci znali, a nas i kad nismo krivi, samo mlatite!“
I kad je svoj govor završio, tromim korakom se približio gospodaru, podigao svoje staro, izbrazdano kopito, i pošao nešno da da pomiluje gazdinu bradu. Želeći da sve učini još lepšim svoj nežni čin poče da prati nežnom melodijom.
Iznenađeni gazda reče: „Oho-ho, vidi ti šta magarac ume! Kako je samo nežan! A ume i da peva! Dajte motku ovamo da ga naučim pameti!“
Posmatrao to petao pa objavio svima:
Bez vrline ništa postići se ne da,
silom se ne menja čovek u suštini;
Može kakav prostak bilo šta da čini,
ali nikad neće otmen da izgleda.
Magarac u lavljoj koži
Našao magarac u šumi odbačenu lavlju kožu i pošto mu je već dosadilo da ga svi smatraju kukavicom, pade mu na um da se ogrne kožom i pravi da je lav, ne bi li tako stekao poštovanje kod ostalih životinja. I zaista, kad su ga videle, sve životinje počeše da mu se sklanjaju s puta. I tako je širio strah i trepet sve dok lisica ne ugleda jedno dugačko uho koje je izviralo ispod lavlje kože. I prevara bi otkrivena! Dok su mu se sve životinje smejale na sav glas, postiđeni magarac pobeže duboko u šumu.
A čavka sa strane reče:
Sada i potvrda ove basne sledi:
Nažalost, kod većine samo ruho vredi!
Životinje bolesne od kuge
Kuga, ta strašna bolest, zavlada među životinjama. Nisu sve poumirale od nje, ali su se sve razbolele. Nijedna se nije trudila da nađe hrane, i nikakvo jelo ih nije privlačilo. Ni vuci ni lisice nisu vrebali svoje krotke i bezazlene žrtve. Grlice su bežale jedna od druge te među njima nije bilo više ni ljubavi ni radosti.
Tada lav sazva sve životinje na dogovor pa reče:
„Dragi prijatelji, ja mislim da je ovo božja kazna zbog naših grehova. Zato najveći grešnik među nama treba da žrtvuje svoj život da bi umirio nebeski gnev. Možda će tako uspeti da spasi sve nas od ove bolesti. Nemojmo je hvalisati – neka svako od nas pošteno zaviri u svoju savest. Evo, ja sam na primer proždrao mnoge ovce da bi utolio svoju halapljivost. A šta su mi one učinile?! Ništa. A ponekad mi se dogodilo da pojedem i samog pastira. Ja ću se, dakle, žrtvovati ako je to potrebno. Ali j mislim da bi bilo dobro da svako samog sebe ovako optuži, ovako kao što sam ja, jer je najpravičnije da žrtvuje svoj život onaj ko je najviše grešio.“
„Gospodaru“, reče lisica, „ti si predobar kralj i tvoja svestranost pokazuje koliko si ti preterano osetljiv. Šta! Zar je greh jesti ovce, taj ološ, ta glupa stvorenja? Ne, ne! Kada ih grickaš, gospodaru, ti im ukazuješ mnogo časti. A što se tiče pastira, može se reći da je on zaslužio svako zlo, jer je on jedan od onih ljudi što hoće nasilno da vladaju nad životinjama.“
Tako reče lisica i svi zlikovci zapljeskašr. Nisu smeli mnogo ispitivati čak i najneoprostivije zločine teigra, medveda i ostalih silnika. Sve kavgadžije, pa čak i prosti psi, po opštem mišljenju bili su mali sveci.
Kada dođe red na magarca da se ispovedi, on reče:
„Ja se sećam da sam jedanput prolazio preko neke kaluđerske livade, pa kako sam bio gladan a trava mlada, ja iskoristih tu priliku na koju me je neki đavo naveo, te popasoh tu livadu i najedoh se dobro. A pošto treba da govorimo iskreno, ja priznajem da nisam imao nikakvo pravo da to učinim.“
Na te reči svi graknuše na magarca, a jedan malo učeniji vuk dokaza svojim govorom da treba prineti na žrtvu tu prokletu, olinjalu i šugavu životinju, jer zbog njenih grehova svi oni ispaštaju. Taj magarčev mali prestup proglasiše za smrtni greh. Jesti tuđu travu! Kakav užasan zločin! On će svoj greh moći da iskupi jedino smrću. I oni mu to i dokazaše.