Sloboda je skupa – ropstvo skuplјe
Seoski psi dobro su držali stražu oko ovaca, vuk već danima nije uspevao da se domogne ni zalogaja. Smršao je, pretvorio se u kost i kožu, potamneo. U toj nevolјi srete psa, dobro uhranjenog, sjajne dlake. Da ga napadne? Jedan pogled na psa beše mu dovolјan da odustane: on iznemogao od gladi, pas u punoj snazi, – brzo bi podlegao. Zato mu mirno priđe i zapodenu razgovor.
„Vidim da ti je dobro, rođače, na ishranu se očito ne možeš požaliti,“ – reče mu posle pozdrava.
„Jadniče moj, – odvrati pas – na tebi je da izgledaš isto ovako. Ostavi šumu, svi ste vi u njoj zlosrećnici i zlopatnici, uvek vam je za vratom smrt od gladi, večito ste u borbi za zalogaj. Pođi sa mnom, na glad više nikad nećeš ni pomisliti. „A šta treba da radim za takvu blagodet?“ – upita vuk.
„Bezmalo ništa,“ – uzvrati pas. – Da si oštar prema ulјezima i prosjacima koji bi da uđu u dvorište, a umilјat prema domaćima, eto. Zauzvrat ćeš redovno dobijati dovolјno kostiju i druge valјane hrane, pogledaj mene, uostalom. Pa te još gazda ponekad pomiluje, ti mu mašeš repom, život ti ugodan i bezbedan, lepši nećeš nikad poželeti.
Izgladnelom vuku to je tako divna slika bila, – samo što mu suze radosnice nisu grunule na oči. Krenuće u nov život, dosta je bilo gladovanja u šumi! Uz put, međutim, slučajno zapazi da je vrat njegovog rođaka nekako ogulјen, čudno mu to bi, pa upita:
„Šta ti je to s vratom?“
„To? Ništa!“ – odgovori pas.
„Kako ništa kad vidim da je sav nažulјen!“
„Biće da je od lanca kojim me vezuju,“ – reče pas. „Vezuju? Znači li to da ne ideš kud hoćeš, da nisi slobodan?“
„Pa. Puštaju me ponekad, šta je to sad toliko važno!“
„Važno-nevažno, rođače, ostaj mi zdravo i debelo, ja odoh u svoju šumicu, svoju slobodicu, aratos ti svih onih kostiju, gazdinog milovanja i blagodarnog mahanja repom. Više volim gladovanje za vratom nego lanac na vratu!“ – i ode, svejednako gladan, ali sad tek razumevši reči svoga pokojnog oca:
Sloboda ima visoku cenu, sine:
glad, progon, lovce, puške njine“.
Al’ plaćaj! Budi svoj do groba,
– mnogo je skuplјa sudbina roba!
