Lisac ugleda prvi put u životu mazgu i ispriča to vuku.
– Kako se zove ta neobična životinja? – upita vuk.
– Kad bih je to znao, bio bih pametniji nego što jesam. – pomisli lisac.
– Hajde da pridjemo bliže i pogledamo tu čudnu životinju. – predloži vuk.
Mazga opazi da je vuk i licica prate, ali savlada i prikri strah.
– Kako se zoviš? – upita lisac izdaleka.
– Ne znam napamet svoje ime – odgovori mazga tobož ravnodušno. – Ispisano je na kopitu moje zadnje desne noge. Ako te interesuje, a ti priđi i pročitaj.
– Ne umem, na žalost, da čitam, a baš me zanima kako ti je ime. –pretvarao se lisac.
– Pusti ti samo mene, – upade vuk – ja se odlično razumem u veštimu čitanja.
Mazga pokaza kopito zadnje desne noge. Klinci na kopitu učiniše se vuku kao slova.
– Vidim slova, – reče on – ali nikako da ih pročitam.
– Priđi bliže, slova su vrlo sitna – na to će mazga.
Vuk se sasvim približi mazgi, čučnu, ispruži vrat i zadubi se u proučavanju kopita. Uto ga mazga munjevito ritno u glavu i vuk se stropošta. Lisac se vrati u svoju jazbinu i ispriča lisici i lisičićima sve kako se zbilo. Na kraju zaključi:
– Čak ni veština čitanja ne može nikoga učiniti dovoljno mudrim i opreznim da ga sačuva od gluposti.
