Dosadi se vrapcima da večito kradu hranu, pa se reše da zaseju neku zapuštenu njivu pod nekim lugom. U tome poslu pomogao im je i jedan stari vodeničar, da bi ih samo skinuo sa vrata, jer su mu dosadili kradući hranu. On im čak i seme dade.
Pre nego što je seme počelo nicati, navadiše se miši i počnu ga jesti.
– Šta da radimo? – zapitaše se brižni vrapci.
– Šta bi drugo, nego da odemo u selo i da pozovemo kakvoga mačka u pomoć.
– Mačka?! Ponovi jedan stari mačak u čudu.
– Mačka! Mačka! – zagrajiše svi vrapci. I što rekoše, to i učiniše.
Dodje mačak na poziv vrabaca, lati se posla i za kratko vreme potamani sve miševe.
No, mačku se dopade taj slobodni, pustinjski život i ne htede se vratiti u selo. A da bi i dalje imao šta jesti , poče hvatati jednog po jednog vrapca, te do žetve i njih sve potamani i tada se tek vrati otkuda je i došao.
U to se stari vodeničar seti vrabaca i njihove njive, te podje da ih obiđe. A kad tamo, nadje zrelo žito ali ne nadje ni jednog vrapca!
Da ne bi žito propalo, starac ga požnje, ovrše i oveje i dižući vreću na ledja, reče; – Čija setva, tog i žetva!…
