Dve žabe – Ezop
Dve žabe prebivahu u jednoj barici, a kad im se ova u leto osuši, podju da traže vodu. Nađu jedan dubok bunar. Onda mlada žeba predloži staroj: O, prekrasne li vode! Hajde da skočimo unutra! Možemo lako skočiti dole – odgovori stara – ali ako se i ovde osuši, hoćemo li moći napolje iskočiti?
Pouka
Iz ove basne svako sebi može izvući pouku: ne počinji ništa pre nego dobro razmisliš i sagledaš kako ćeš do kraja okončati.
Dve žabe – Dositej Obradović
Živele dve žabe u susedstvu, jedna blizu puta u plitkoj, a druga podalje u dubokoj bari. Ova često savetovaše onu drugu da se preseli kod nje, objašnjavajući joj da je za žabe bolje da žive u dubljoj bari i dalje od puta, kud svako ne prolazi. Ova joj odgovori da i ona sama zna da je to tako, ali uzalud, kad se toliko navikla na to mesto da ga nipošto ne može promeniti. Dok je to govorila, kad eto ti kola, prodju tuda, pogaze je i satru.
Pouka
Mi smo ljudi slični pticama koje se uvek u istim mrežama hvataju, i opet neće da se čuvaju. Od istih grešaka od kojih su ne samo naši stari stradali, no i mi bogzna koliko puta zbog njih propatili, nećemo da se čuvamo. Prasetu odrežu rep i uši kad uđe u lubenice, sutra će samo pronaći mesto, gde će se provući, opet ćeš ga tamo naći. No ptičice i prase bez razuma su, nije im se čuditi; ali mi , budući da ga imamo, pravo bi bilo da smo mnogo pametniji. No nauka je zla muka, i mnogo gora no što se misli! Ono na šta smo se navikli i što smo u detinjstvu naučili, hoćemo da tako bude i ostane, pa makar svet propao, i mi sa njim. „Vidim šta je bolje i prepoznajem a za gorim idem“, veli sirota Medeja.
Takvu užasnu snagu imaju nad čovekom navika i običaji. Mi se čudimo drugima što neće da se osveste a oni pak sa svoje strane ne mogu da se načude nama, a sebi niko neće da se čudi. Kako se gde sastanemo, drugima kapu krojimo i svakome manu nalazimo, koješta prišivamo, i šta mu nije na um palo kadri smo izmisliti a sami smo sebi čisti i neporočni kao da smo danas od majke rođeni. A kada smo takvi, zašto se sve ovo govori? Za milu dečicu i neporočnu i nezlobinu mladost! Svaki roditelj prirodno želi i nastoji da njegova mila čeda budu pametnija i bolja od njega. Oni im ne mogu zavideti jer to sveta priroda ne da. Mi, već stari, sami sebe ne možemo tako lako popraviti, kako možemo svoju decu. Ova koja još nisu sasvim navikla ni na dobro ni na zlo, na lukavstvo, nepravdu, u najboljem uzrastu kada zlo, lukavstvo i svaku budalaštinu mogu da omrznu, a privući se svakom dobru.
Ako se u detinjstvu ne otruju rdjavim navikama, nego ako se zadoje blagom naravi, ljubavlju prema poštenju, istini i svakoj plemenitoj vrlini, blago njima! Takvi će ostati zauvek, i još bolji porod iza sebe ostaviti! A blago će i bogu i onim roditeljima biti, koji se postaraju i potrude da njihovi unuci i unuke budu bolji, pametniji, a uz to i srećniji. Jer istinita i prava sreća proizlazi iz posvećenog uma i vrline. Evo kako mudruju Englezi: „Onaj koji povezuje istinu sa uspehom, mora se ubrojati medju prve dobročinitelje čovečanstva“. Blažen narod koji ovako misli i veruje! Navikavajmo, dakle, mlade na dobro; od toga sve zavisi.
