Živeo je u planini neki stari patulјak koji je znao sve tajne ptica, gmizavaca, izvora i bilјa u njoj. Znao je čas kad koji izvor u gori postaje životvoran, čas kad će koja ptica umreti, koje trave čoveka usrećuju. Znao je i po čemu će pogoditi čas svoje smrti.
Jednog jutra rano pođe kroz goru kao neki vladar kroz svoje carstvo. Suve grančice su puckarale pod njegovim nogama i rosa ga do pojasa kupala, jer je vrlo, vrlo mali bio. Na granama su već pevale razbuđene ptice, izvori su glasno žuborili, i mirisala svud borovina i paprat. Najednom u crnim granama četinara vide patulјak sivu priliku tetreba gde leprša krilima budeći se iza sna noćnog. Oko njegovog vrata blistala se ogrlica zelenomodrog perja, a kada zamaha krilima učini se kao da se ogrće nekim belim ogrtačem. Patulјak opazi kako tetreb još jednom raširi crni lepezasti rep, kako radosno pogleda u nebo ispod svoje crvene obrve, i prhnu negde nad borje.
Patulјak tad uzdahnu i prošaputa tužno: – Tetreb će danas poginuti. Belo perje nad njegovim ramenima jutros je potamnilo.
Potom se uplašeno osvrte oko sebe da ga ko nije čuo, jer nikom nije hteo govoriti nijedne svoje tajne.
Onda pođe dalјe niz planinu skakućući lako s kamena na kamen i skrivajući se iza debala. Išao je na najhladniji izvor da se umije. U dalјini se čula voda kako klokoće i penuša preko stenja. Da je drugi putnik tuda naišao, ništa neobično ne bi čuo, ali u pesmi izvora patulјak ču neke neobične zvuke, koji se javlјaju samo jednom u sto godina, u času, kad izvor postaje životvoran, kad njegova voda može da podmladi za čitav lјudski vek onoga ko je se napije.
Zato patulјak kao bez duše jurnu tamo. Bio je već prilično star i hteo je da se podmladi. Ali ne stiže na vreme: u času kad on zamoči šake u izvor, njegova voda postade opet obična planinska voda. I patulјak stade tužno gledati svoju belu bradu, i misliti da li će moći doživeti idućih sto godina, da se na izvoru podmladi. Poče sumorno razgledati oko sebe, po stablima borova, da možda nije poteklo mleko umesto smole, jer bi to bio znak da je došlo vreme njegove smrti. Ali toga časa je još tekla mirisna smola niz stabla drveća u planini, i patulјak odahnu spokojno.
Kako je već bilo podne, sede na neki panj oko koga su rasle jagode i dobro se najede. Pri tom mišlјaše:
-Treba bar da uoči Ivanjdana uvrebam čas kada se rascveta koji zlatni cvet paprati i da ga uberem, pa ću biti srećan cele ove godine, ako me smrt ne zadesi.
Jedino je on znao tu tajnu o zlatnom cvetu paprati, koji se rascvetava samo jednom u godini dana, usred ivanjske noći, i potom odmah uvene. Ali ko uspe da ga ubere, cele godine, a nekad i celog života, bude srećan. Samo patulјak je čuvao ovu tajnu kao i sve ostale, i bio je rešen da je drugome kaže jedino u času svoje smrti.
Mislio je on tako o papratovom cvetu i sračunavao po sunčevoj senci kada će doći Ivanjdan, kad najednom se trže i oslušnu: negde u gori, u stablu nekog starog bora, ču gde mili crv i pomisli:
– Stari bor će večeras umreti, crv će ga oboriti. Šteta, on je nikao u istom času kad sam se ja rodio.
Oko patulјka su vrdali gušteri, sunčale se zmije, savijene u koture kao voštanice . Ali on ih se nije plašio, i sa uživanjem je posmatrao jednu šarku na steni kako glavu uzdiže i motri. Njen vrat se blago povijao kao vrat labuda i oči se prelivale rosno na suncu.
– Sirotica – pomisli patulјak – uživa na suncu a i ne sluti da će je do večeri ubiti. Vidim crvenu pegu u njenom oku.
Švrlјao je patulјak tako ceo dan. Obišao je sve svoje poznanike vukove, medvede, zečeve, a u samo veče ode u pohode nekom svom prijatelјu patulјku. Bio je to čas kad su se lovci i pastiri vraćali kući, i patulјci iz prikrajka posmatrahu ko će se pomoliti stazom.
Prvi se ukazaše neki lovci. Preko puške su nosili ubijenog jutrošnjeg tetreba i pevali su na sav glas. Malo kasnije naiđoše čobani noseći onu mrtvu šarku, koja se sunčala po podne na steni. Patulјak se onda pozdravi sa svojim prijatelјem i pođe da vidi da li je crv već oborio stari bor. I zbilјa nađe drvo gde leži na zemlјi, a ptice oko njega tužno lete i bubice mu mile po stablu i korenu.
Pođe tada patulјak sumoran kući, a uz njega pristade neki detlić klјucajući stalno u stabla borova, kao da hoće nešto da mu kaže. Patulјak se osvrte, i, gle, vide da umesto smole niz koru borova teče mleko. – To beše znak da stari patulјak treba da ide sa ovog sveta.
Kad vide to, on stade razmišlјati kome bi svoju tajnu kazao i tako ga usrećio za ceo život. I seti se male čobanice, koja je svakog dana gonila koze kroz planinu. On je pričeka na savijutku putanje, i kad se devojčica pojavi sa svojim stadom, stade pred nju, pa joj reče:
-Hoćeš li celog života da budeš srećna?
Ona se uplaši kad vide tako malog čoveka i htede da beži, ali on joj reče smešeći se:
-Ne boj se, i slušaj šta ću ti kazati. Ako hoćeš celog života da budeš srećna, uberi zlatni cvet paprati. On se otvara samo uoči Ivanjdana i odmah posle uvene. Niko ga sem mene nije do sada video; ali ja ću za nekoliko časaka umreti i tebi predajem svoju tajnu.
Tako on reče i zavuče se u dubinu šume, a devojčica otrča veselo niz stazu te razglasi tajnu i ostalim čobanima. I uoči Ivanjdana odoše svi u šumu, svaki ubra po jedan zlatan cvet i zakiti se njime.
I od tada svi čobani na svetu su srećni.
