Brojimo sitno, što bi rekli vojnici. Bliži se dan kada su nam najavili izlazak iz izolacije a meni prosto žao. Taman sam se navikla na novonastalu situaciju a sad ću opet morati da se prilagođavam. Al dobro, šta je tu je.
Kao mala sam maštala da ću u zrelim godinama biti dama sa šeširom, nisam ni slutila da ću ličiti na utvaru sa maskom i da će nam maske biti zaštitni znak. Istina, ima i to svojih prednosti, ne moraš da se šminkaš, jer ti maska i onako prekrije polovinu lica. Trebalo mi je vremena i vremena da naučim da dišem ispod maske ali i to nekako savladah. Rukavice su postale sastavni deo našeg stajlinga. Ako imaš gledaš da ih upariš sa bojom odeće, ako nemaš nosiš one koje imaš. Boja nije važna.
U kući je opuštenije nego što je bilo u početku. Više se ne sluša dnevni izveštaj i ne prati se pomno situacija kao prethodnih meseci. Čak mogu slobodno i da kinem ili se nakašljem. Niko me više ne gleda popreko zbog toga. Kao da se život vratio u našu kuću. Strah od korone mi je odagnala jedna sasvim slučajna situacija. Negde u večernjim časovima komšiji sa potkrovlja je ispala šerpa i okrznula me po ruci. Sreća, nisam završila u gipsu, ali sam shvatila da se od sudbine ne može pobeći. Svaki strah je neosnovan, šta treba da se desi desiće se.
Ne pada mi teško ni onlajn nastava. U početku je stvarno bio problem, jer sam u isto vreme bila i na poslu i u kući. I predavala lekciju i spremala ručak. Trajala bi ta agonija i duže da mi se jednog aprilskog dana nije desio peh. Predana i posvećena radu zaboravila sam da je ručak na šporetu. U stvarnost me je vratio crni dim koji je kuljao na sve strane. Od tog dana sam odlučila da više ne prilazim šporetu. Kako bih neutralisala miris paljevine, stavila sam tamjan na ringlu. Ubrzo dotrčaše komšije da vide po čemu smo mi to privilegovani da sveštenik svrati samo u našu kuću. Jedva objasnih o čemu se radi, valjda su mi poverovali. Već kroz par dana, šerpama smo promenili namenu! Posadili smo cveće u njih.
Razmišljam gde ću kad otvore kafiće? S kim prvo da popijem kafu? Kako ću piti kafu dok mi je maska na licu? Šta ako mi isklizne šolja iz ruke, jer nisam baš spretna sa rukavicama? I tako dok mi se svašta vrzma po glavi, moj muž glasno razmišlja kad li će u teretanu? Kad li će na Marakanu? Samo mašta i pravi planove. I to je bolje nego da prati trenutna dešavanja. Kad on nije informisan, kod nas u kući je pravo blagostanje.
Deca postaju nestrpljiva, već im je sve dosadilo. Nervira ih što stalno moraju da peru ruke. Mole nas da se okupaju, ali im ne dozvoljavamo. Niko još nije saopštio na TV-u da treba da se kupamo. Akcenat je na pranju ruku.
Ove godine nećemo ići na more. Donećemo more kod nas, šta nam teško. Kupićemo plavo veće korito i džak soli. Ako pretekne para možda kupimo i suncobran. Stavićemo korito na sred dvorišta, nek komšije puknu od muke.
Ma, malo bolje kad razmislim, svi smo mi nezahvalni. E, šta čovek može da uradi od svog života samo ako hoće. Između ostalog, može da pusti mašti na volju i da lupeta baš kao i autor ovog teksta.
Autor: Slavica Bijelić
