Učine negde sastanak svi zečevi po zapovesti njihovog starešine, te im starešina reče:
– Braćo moja, srce mi se raduje kad na vas pogledam i toliku silu oko mene, ali nam nije više živovanjana na ovome svetu od ukora svih ljudi i svake četvoronožne životinje. Rugaju nam se da smo strašljivci i da se od svakoga bojimo, a od šušnja plašima, a i jeste tako. Ja zaista pod ovom sramotom neću više živeti, nego se idem utopiti u ono jezero.
Sad ko ima obraza i ko je moj – za mnom!
On poteče a svi jedanak za njim; ali kad dodju do vode, počnu žabe na svu prešu skakati od straha u vodu. Kad to vide starešina, povika na zecove:
– Stojte ne topite se! Lažu ljudi i svak drugi ko govori da smo mi najstrašljiviji na ovom svetu; jer videste li kako poskakaše žabe u voduod našega straha! Nego, hajdemo svaki odkle je ko došao, te pričajmo po svetu; pa ko ne veruje – popasite mu svu pšenicu pre mesnih poklada.
