Lovio jednom neki kralj po šumi i isterao i loga zeca. Kraljev soko miljenik polete za zecom da ga ulovi, a kralj obode konja i u galopu pojuri za sokolom, kako bi mu prlen isčupao iz kandži. Trka mnogo zamori kralja i on, pošto uhvati zeca, zastade krj jednog izvora da ugasi žeđ. Sa izvora je međutim preko jednog kamena voda jedva oticala – kap po kap. Kralj podmetnu pehar i nestrpljivo očekivaše da se napuni vodom. Ali, tek što je prinese ustima, soko polete sa njegovog ramena i krilima prosu vodu.
Kralj ponovo stavi pehar i sa još većim nestrpljenjem stade čekati da se napuni. Ali kad se pehar najzad nepunio, soko opet slete i prosu vodu. I treći put kralj stavi pehar ispod kapljica blistave izvorske vode. Beše već na ivici strpljenja. Ali ni ovog puta njegove žedne usne ne utoliše žeđ. Soko ponovi svoje delo.
Kralj se strašno ražesti, zgrabi poveći kamen i ubi sokola.
Uto do izvora stigoše kraljeve sluge. Jedan od njih požuri uzbrdo ka izvoru da nađe više vode i svom kralju napuni pehar, ali se ubrzo vrati prazna kondira:
Gospodar, ovu vodu nesmete piti. U samom izvoru leži sklupčana zmija i pušta otrov u vodu, da si okusio samo jednu kap ove vode, već bi bio mrtav.
Avaj, šta učinih! – očajno zavapi kralj. – Ubio sam vernog sokola, koji mi je triput spasio život.
