Jedna mlada i neiskusna mačka iskrala se jednoga dana sa seoskog imanja na kojem je živela, pa šmugnula u obližnju šumu.
– Ovde poznajem sve životinje, govorila je u sebi – a želela bih da upoznam i one koje žive u šumi.
Prvo je srela lisicu. Mačka je uvek slušala kako je lisica najpametija i najlukavija životinja, pa je zato učtivo pozdravi:
– Dobar dan, draga gospa lijo! Kako ste?
Lisica oholo osmotri mačku od glave do repa, dugo se premišljajući da li uopšte da odgovori. Najzad reče:
– O ti bedna mišojurko i večita gladnice! Šarena sluškinjo ljudi! Kako se samo usuđuješ da me osloviš! Šta si učinila? Koje veštine znaš?
– Znam samo jednu. – odgovori mačka skromno.
– A koju? – upita lisica podsmešljivo.
– Kad mi se psi nađu za petama, umem da se uzverem uz drvo i tako se spasem. – odgovori mačka.
– I to ti je sve? – naruga se lisica.
– A pogledaj mene! Ja znam stotinu veština, a osim toga imam u pripravnosti i vreću punu lukavstva. Ti si toliko bedna da mi te je žao. Hajde sa mnom da ti pokažem kako se izmiče ispred pasa.
Ni mačka ni lisica ne behu primetile kako im se dok su razgovarale prišunjao lovac sa četiri psa. Kad psi jurnuše iz žbunja, mačka zagreba na prvo drvo i uzvera su u krošnju, gde je gusto lišće potpuno sakri.
– Odvežite vreću, gospa-lijo! Odvežite vreću! – dovikivala je mačka.
Ali lisica nije uspela da „odveže svoju vreću“ punu lukavstava i nijedna od njenih stotinu veština nije joj pomogla – psi je već behu ščepali i čvrsto je držali.
– Gospa-lijo, – doviknu joj mačka – šteta što niste upućeni u moju jednu veštinu, kojoj ste se malopre rugali. Sad biste bezbedno sedeli kraj mene na drvetu, a lovac vas ne bi mogao ubiti.
