Kod drugih mane zapažamo, prebacujemo im trunčicu u oku i otkrivamo najbleđu senku i mrljicu, a slepi prema sopstvenim nedostacima.
Neka ćurka sita obične hrane, ode iz dvorišta u obližnju šumu. Iza nje se raštrkali ćurići, kupeći tu i tamo neko zrno.
Hodite ovamo ptići moji – ćurka ih zovnu u ovoj ovde humčici poslastica se krije. Pogledajte ovaj marljivi crnački rod, što se na hiljade okolo vrvi! Ne bojte se, no kao i ja slobodno ih jedite. Mravi su zbilja vanredno ukusno jelo.
Što bismo divno živeli, da nam svi zavide, kad nam kuhinjski nož nebi stalno pretio! Ali ljudi, prokleti ljudi nas ćurke vrebaju povazdan, a za praznik prosto nas satru. Ponekad nas sa ostrigama služe, a po nekad im bivamo slasna pečenja. Na svakoj trpezi, od prostog seljaka do najvećeg gospodina, ćurka se puši. Ljudi su, bogme, ukleti neumerenošću u jelu, najgorim od svih grehova.
Neki mrav, koji joj se van dohvata popeo na obližnju bukvu, ovako joj odgovori:
Pre no što se oboriš na grehe drugih, u svoju rodjenu dušu zaviri i obuzadaj svoj mnogo proždrljiv kljun, kojim čitave narode za doručak utamaniš.
