U jednom carstvu živeo trgovac. Dvanaest godina je bio u braku i imao samo jednu kćer, Vasilisu Prekrasnu. Kad joj je majka umrla, devojčica je imala osam godina. Na samrti, trgovčeva žena pozove kćer, izvadi ispod pokrivača lutku, dade joj je i reče:
»Slušaj, Vasiluška! Zapamti i izvrši moju poslednju želju. Ja umirem i ostavljam ti s roditeljskim blagoslovom ovu lutku. Čuvaj je i nosi uvek uza se i nikom je ne pokazuj, a ako ti se dogodi kakva nevolja, daj joj da jede i za savet je pitaj. Ona će pojesti i reći ti kako da se izbaviš od nesreće.«
Zatim majka poljubi kćer i umre. Posle ženine smrti trgovac je malo tugovao, kao što je običaj, a zatim počne razmišljati kako bi da se opet oženi. Bio je lep čovek i mogao je da bira nevestu, ali njemu se najviše dopadne jedna udovica. Bila je već u godinama i imala je dve kćeri, skoro vršnjakinje Vasilisine, a bila je dobra domaćica i majka. Oženi se trgovac udovicom, ali se prevari, nije našao u njoj dobru majku za svoju Vasilisu.Vasilisa beše prva lepotica u celom selu. Maćeha i sestre zavidele su joj na lepoti, mučile je svakojakim poslovima ne bi li od rada poružnela i od vetra i sunca ocrnela; lepo joj života nije bilo!
Vasilisa je sve to bez roptanja podnosila i svakim danom sve lepša i stasitija bila, dok su maćeha i njene kćeri, iako su uvek sedele skrštenih ruku kao kakve gospođe, od zlobe postajale sve mršavije i ružnije. Kako se to moglo desiti? Vasilisi je pomagala njena lutkica. Da nije bilo toga, kako bi devojka izlazila nakraj s tolikim poslom? Zato Vasilisa nikad ništa ne bi pojela sama, već bi se uveče, kad svi polegaju, zatvorila u svoju sobicu i hranila je govoreći: »Uzmi, lutkice, probaj i moju tugu poslušaj! Živim u očevoj kući i radosti nikakve nemam; zla maćeha me tera sa ovoga sveta. Nauči me kako da živim i šta da činim?«
Lutka malo pojede pa joj daje savete i u tuzi je teši, a ujutro sve poslove umesto Vasilise završi; ona samo u hladovini sedi i cveće bere, a leje su joj oplevljene, kupus zaliven, voda doneta i peć naložena. Lutka je pokazala Vasilisi kojom travom da se od sunca zaštiti. Lepo je ona živela sa svojom lutkom.
Prode nekoliko godina; Vasilisa poraste i stasa za udaju, Svi prosci u gradu prose Vasilisu, maćehine kćeri niko ni da pogleda. Maćeha se ljuti više nego ranije i svima proscima odgovara: »Ne dam mlađu pre starijih«, a kad prosce isprati, mržnju prema Vasilisi batinama iskali.
Jednom trgovac otputuje od kuće na duže vreme za poslom. Maćeha se preseli u drugu kuću. A pokraj te kuće bila je gusta šuma, a u šumi na poljani stajala kućica, a u kućici živela babaJaga. Nikoga nije k sebi puštala i jela je ljude kao piliće. Preselivši se u novu kuću, trgovčeva žena je svaki čas slala njoj mrsku Vasilisu nekim poslom u šumu, ali se ova uvek srećno kući vraćala; lutka joj je pokazivala put i nije dala da se približi babaJaginoj kućici.
Dode jesen. Maćeha odredi svim trima devojkama šta da uveče rade: jednoj dade čipke da kukiča, drugoj čarape da plete, a Vasilisi da prede. I svakoj odredi koliko da uradi. Pogasi svetlost u čitavoj kući, ostavi samo jednu sveću tamo gde su devojke radile pa leže da spava. Devojke su radile. Kad je sveća počela da dogoreva, jedna od maćehinih kćeri uze makaze da skrati plamen, pa po majčinoj naredbi namerno ugasi sveću. »Sta ćemo sad?« rekoše devojke. »U čitavoj kući nema vatre, a posao nismo završile. Treba otrčati do babaJage po vatru!« »Meni je dovoljno svetlo i od kukice!« veli ona što je kukičala čipku. »Ja neću da idem.« »Ni ja neću da idem«, veli ona što je plela čarapu. »Meni je dovoljno svetlo od igala!« »Ti moraš ići po vatru«, povikaše obe. »Idi babaJagi!« i izguraju Vasilisu iz sobe. Vasilisa ode u svoju sobicu, stavi pred lutku pripremljenu večeru i kaže: »Evo ti, lutkice, okušaj i moju nevolju poslušaj: šalju me po vatru babaJagi, a babaJaga će me pojesti.«
Lutka pojela i oči joj zasvetle kao dve sveće. »Ne boj se, Vasiluška«, veli joj ona. »Idi kuda te šalju, samo ponesi i mene sa sobom, sa mnom ti se nikakvo zlo kod babaJage neće dogoditi!« Vasilisa se spremi, metnu lutku u džep, prekrsti se i pođe u gustu šumu. Ide ona i dršće. Odjednom projaše pored nje konjanik: sav beo, u belom odelu, na belom konju, i sedlo na konju belo — to poče da sviće. Ide ona dalje — jaše drugi konjanik: sav crven, u crvenom odelu, na crvenom konju — to sunce poče da izlazi. Vasilisa je išla celu noć i ceo dan i tek drugog dana predveče stiže na poljanu gde je stajala babaJagina kolibica. Oko kolibice ograda od ljudskih kostiju, na ogradi štrče ljudske lobanje s očnim dupljama; umesto kapije — ljudske noge, umesto reza — ruke, umesto brave—usta sa oštrim zubima.
Vasilisa zaneme od užasa i stade kao ukopana. Odjednom opet jaše konjanik: sav crn, u crnom odelu, na crnom konju. Dojaha do babaJagine kapije i nestade, kao da je u zemlju propao — to nastade noć. Ali mrak ne potraja dugo: u svim lobanjama na ogradi zasvetleše oči i na čitavoj poljani postade svetlo kao u sred dana. Vasilisa drhtaše od straha, ali, ne znajući kud da beži, ostade na mestu. Uskoro se začuje u šumi strašna buka: drveće je zatreštalo, suvo lišće zašuštalo. Iz šume se pojavi babaJaga — stupu jaše, tučkom maše, a metlom njiše i trag briše. Dojaha ona do kapije, stade, pomirisa oko sebe i viknu:»Pih, pih! Na nešto rusko nanosi. Ko je tu?« Vasilisa sa strahom pride starici, duboko joj se pokloni i reče: »To sam ja, bakice. Maćehine kćeri su me poslale kod tebe po vatru.«
»Dobro«, reče baba Jaga, »poznajem ja njih. Najpre ćeš malo da ostaneš kod mene da mi radiš pa ću ti onda dati vatre, a ako nećeš, poješću te!« Zatim se okrene vratima i vikne: »Ej, brave moje čvrste, odapnite se, kapijo moja široka, otvori se!«Kapija se otvori i babaJaga ujaše zviždući; za njom ude Vasilisa Prekrasna, a onda se opet sve zatvori. Ušavši u sobu, babaJaga se protegnu pa reče Vasilisi Prekrasnoj; »Donesi sve ovamo šta ima u peći, hoću da jedem!« Vasilisa upali luč sa onih lobanja sa ograde, stade da vadi iz peći jela i da ih daje baba Jagi, a jela je bilo spremljeno za desetoricu. Iz podruma donese kvasa, meda, piva i vina. Starica je sve pojela, sve popila, a Vasilisi ostavi samo malo čorbe, koricu hleba i komadić prasetine. Stade se babaJaga spremati za spavanje pa reče: »Kad sutra odem, ti gledaj da dvorište počistiš, kolibu pometeš, ručak zgotoviš, rublje opereš, pa u ambar podi, mericu pšenice uzmi i od kukolja je očisti. Sve da bude gotovo, a ako ne — poješću te!« Pošto joj naredi, babaJaga zahrka, a Vasilisa stavi staričine ostatke jela pred lutku, suze je obliše i reče: »Evo, ti, lutkice, okušaj i moju nevolju poslušaj!
Težak mi je posao zadala babaJaga i preti mi da će me pojesti ako sve ne uradim; pomogni mi!« Lutka odgovori: »Ne boj se, Vasilisa Prekrasna! Večeraj, pomoli se, pa lezi da spavaš; ujutro je mudrije od večeri!« , rano ujutro probudi se Vasilisa, babaJaga beše već ustala, i pogleda kroz prozor: u lobanjama se oči gase; uto promače beli konjanik — i potpuno se razdani. Baba Jaga izađe u dvorište i zviznu — pred njom se pojaviše stupa, tučak i metla. Promače crveni konjanik — i izade sunce. Baba Jaga sede u stupu i odjaha iz dvorista, tučkom maše, a metlom njiše i trag briše. Ostade Vasilisa sama, razgleda baba Jaginu kuću; začudi se izobilju svega u kući i stade razmišljati: kog bi seposla najpre prihvatila ? Gleda — a sav posao već svršen; lutka odvaja iz pšenice poslednja zrnca kukolja.
»Ah, spasiteljko moja!« reče Vasilisa lutki. »Ti si me iz nevolje izbavila.« »Tebi je ostalo još samo ručak da skuvaš«, odgovori lutka ulazeći u Vasilisin džep. »S bogom ga skuvaj, pa se u zdravlju odmaraj!« Predveče Vasilisa postavi sto i čeka babaJagu. Počelo se smrkavati, kraj vrata je promakao crni konja nik — i sasvim se smrači; samo se u lobanjama oči svetle. Drveće je zatreštalo, lišće je zašuštalo — to ide babaJaga. Vasilisa joj izađe u susret. »Je li sve gotovo?« upita babaJaga. »Izvoli, pogledaj sama, bakice!« odgovori Vasilisa. BabaJaga sve pregleda pa, ljuta što nema zašta da grdi, reče: »Dobro je!« Zatim viknu: »Sluge moje verne, prijatelji iskreni, sameljite mi pšenicu.« Pojave se tri para ruku, uzmu pšenicu i nekud je odnesu. BabaJaga se najede, stade se spremati za spavanje i opet naredi Vasilisi: »Sutra sve isto uradi što i juče, a povrh toga uzmi iz koša mak, oćisti ga od zemlje, zrno po zrno, neko mi ga je iz pakosti sa zemljom pomešao!« Starica to reče, okrenu se prema zidu i zahrka, a Vasilisa stade hraniti svoju lutku. Lutka pojede, pa joj kao i juče reče: »Pomoli se bogu i lezi da spavaš. Jutro je pametnije od večeri. Sve će biti učinjeno, Vasiluška!«
Sutra ujutro babaJaga opet uzjaha i ode iz dvorišta, a Vasilisa i lutka posvršavaju sve poslove. Starica se vrati, sve razgleda pa viknu: »Sluge moje verne, prijatelji iskreni, iscedite iz maka ulje!« Pojave se tri para ruku, uzmu mak i nekud ga odnesu. Baba Jaga sede da ruča; ona jede, jede, a Vasilisa stoji i ćuti. »Zašto ti ništa ne govoriš sa mnom?« upita je baba Jaga. »Stojiš tu kao nema!« »Nisam se usudila«, odgovori Vasilisa, »ah ako dozvoljavaš, pitaću te nešto.« »Pitaj, samo ne vodi dobru svako pitanje: što više znaš, brže stariš.« »Htela bih da te pitam, bakice, samo ono što sam videla. Kad sam išla k tebi, stigao me jedan konjanik na belom konju, sav beo, u belom odelu. Ko je on?« »To je moj dan svetli«, odgovori baba Jaga. »Onda me stigao drugi konjanik na crvenom konju, sav crven, u crvenom odelu. Ko je on?« »To je moje sunce rumeno!« odgovori babaJaga. »A šta predstavlja crni konjanik koji me je stigao pred samom tvojom kapijom?« »To je moja noć tamna! Svi su oni moje verne sluge!« Vasilisa se seti onih tri para ruku, ali je ćutala. »Zašto me još ne pitaš?« reče babaJaga. »Dosta mi je i to. Pa sama si rekla, bako, što više znaš, brže stariš.« »Dobro je«, reče babaJaga »što pitaš samo o onom što si videla van dvorišta a ne u dvorištu! Ne vohm da se iznosi šta se u kući radi i one isuviše radoznale jedem! A sad ću ja tebe pitati: kako ti stigneš da posvršavaš sve poslove koje ti zadam?«»Pomaže mi blagoslov moje majke«, odgovori Vasilisa. »Tako, znači! Onda se čisti iz moje kuće, blagoslovena kćeri! Nisu mi potrebni blagosloveni!« Ona istera Vasilisu iz sobe i izgura kroz kapiju, skine sa ograde jednu lobanju sa plamenim očima, nabije je na štap, dadne je Vasilisi i kaže: »Evo ti vatra za maćehine kćeri, uzmi je, one su te po nju poslale ovamo.« Vasilisa se dade u trku pri svetlosti lobanje koja se ugasi tek kad je jutro svanulo. Na kraju, uveče drugoga dana stigla je do svoje kuće. Došavši do kapije, htede da baci lobanju. ‘Sigurno kod kuće’, pomisli, ‘i neće više trebati vatre!’ Ali se iz lobanje najedanput začu mukao glas: »Ne bacaj me, nosi me maćehi!« Ona pogleda na maćehinu kuću pa, ne videvši ni na jednom prozoru svetlost, odluči da ode tamo s lobanjom. Po prvi put su je Ijubazno dočekale i ispričale da u kući nije bilo vatre od onog časa otkad je ona otišla: same nikako nisu mogle da ukrešu, a svaka vatra koju su donosile od suseda — gasila se odmah, čim bi je unele u sobu. »Možda će se tvoja vatra održati!« reče maćeha. Uneše lobanju u sobu, a oči IZ lobanje samo gledaju u maćehu, i njene kćeri, sažižu ih! One pokušaju da se sakriju, ali kud god se okrenu, oči ih neprestano prate. Do jutra šu ih sasvim sagorele, u ugljen pretvorile. Jedino se Vasilisi ništa nije dogodilo. Ujutru Vasilisa zakopa lobanju u zemlju, zaključa kuću pa ode u grad i zamoh jednu samotnu staricu, bez igde lkoga svoga, da je pnmi da živi kod nje. Živi ona, tako, i čeka oca. Jednom reče ona stanci: »Dosadno mi je da sedim besposlena, bako! Idi kupi najboljega lana da bar predem.« Starica kupi dobroga lana. Vasilisa sedne da prede, posao sve leti, a pređa izlazi ravna i tanka kao dlaka. Mnogo se prede nakupilo, vreme je bilo da počne da tka, ali nigde ne nađoše takvo brdo koje bi odgovaralo Vasilisinoj predi; niko se i ne prihvati da ga napravi. Vasihsa stade moliti svoju lutku, a ova joj veh: »Donesi mi kakvo staro brdo, stari čunak 1 konjske grive 1 ja ću ti sve napraviti.«
Vasilisa nabavi što je tražila i leže da spava, a lutka za jednu noć napravi divan razboj. Pred kraj zime i platno beše izatkano, i to tako tanko da se u uglu umesto konca udenuti moglo. U proleće platno izbeliše i Vasilisa reče starici: »Prodaj, bako, ovo platno, a novac uzmi za sebe.«
Starica pogleda platno i uzviknu: »Ne, dete moje! Ovakvo platno je samo za cara! Odneću ga u dvorac.« Ode starica do carskog dvorca i sve ispod prozora šeta. Spazi je car i upita: »Sta tražiš, starice?« »Vaše carsko veličanstvo«, odgovori starica, »donela sam neobičnu robu. Nikom drugom osim tebe neću ni da je pokažem.« Car zapovedi da puste staricu k njemu pa kad vide platno, iznenadi se. »Sta tražiš za njega?« upita car. »Njemu nema cene, care gospodare! Donela sem ti ga na dar.« Car se zahvali, dariva staricu i otpusti je. Skrojiše caru košulje od tog platna; iskrojili, ali nigde da nađu švalju koja bi mogla da ih sašije. Dugo su tražili; naposletku car pozove staricu i kaže:»Kad si umela da ispredeš i izatkaš takvo platno, moraš sad i košulje od njega da sašiješ.« »Nisam ga ja, gospodaru, ni prela ni tkala, to je uradila devojka, moja usvojenica.« »Pa neka ih ona i sašije!«
Vrati se starica kući i sve ispriča Vasilisi. »Znala sam«, reče Vasilisa, »da me taj posao neće mimoići.« Zatvori se u svoju sobicu, uze da radi; šila je ne dižući glave i tuce košulja bilo je začas gotovo. Starica odnese caru košulje, a Vasilisa se umi, očešlja, obuče i sede pod prozor. Sedi i čeka šta će biti. Vidi: u dvorište ulazi carev sluga, uđe u sobu i reče: »Car gospodar hoće da vidi majstoricu koja mu je košulje sašila i da je iz svojih carskih ruku nagradi.« Ode Vasilisa i javi se pred svetloga cara. A kad car ugleda Vasilisu Prekrasnu, namah se tako u nju zagleda da glavu izgubi. »Ne«, reče, »lepotice moja! Neću se rastati od tebe, no ćeš ti biti moja žena.« Tu uzme car Vasilisu za bele ruke, posadi je pokraj sebe i odmah svadbu proslaviše. Uskoro se vrati i otac Vasilisin, obraduje se njenoj srećnoj sudbini i ostane da živi kod kćeri. I staricu Vasilisa uzme kod sebe,, a lutku je do kraja svog života uvek u džepu nosila.
