Jednom je jedan stari mudrac, zatekao svoje učenike kako se žestoko prepiru i viču jedni na druge. Njegovom pojavom rasprava je utihnula, a on je iskoristio priliku da ih nauči jednu važnu životnu lekciju. Upitao ih je: – “Zašto ljudi viču kad su ljuti?”
Učenici su razmišljali neko vreme, dok jedan ne odgovori: – “Zato što izgube strpljenje – to je razlog”.
“Ali, zašto bi vikao ako je osoba pokraj tebe?” – upita učitelj.
– “Zar nije moguće govoriti tiho i lagano?”
Učenici su još neko vreme davali odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja.
Naposletku je objasnio: – “Kada su dve osobe u svađi, njihova se srca jako udalje… Zato moraju vikati jedno na drugoga, kako bi njihov krik premostio udaljenost i kako bi se mogli čuti. Što su ljudi ljući, glasnije moraju vikati jer je udaljenost među njima sve veća.
Zatim je učitelj pitao: – “Što se dogodi kada se dve osobe zaljube?
Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još seviše zbližuju u svojoj ljubavi… Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole.”
Onda je rekao: – “Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika i nikad više neće biti puta nazad.”
