Jednom starijem čoveku koji se celog života bavio stočarstvom, država dodeli penziju kako bi mogao da preživi sada kada više nije u stanju da se bavi poslom od koga je celoga života preživljavao.
Jedna novinarka ga je tom prilikom zamolila da joj ispriča jedan detalj iz svog života koji nikad neće zaboraviti, i koji će mu zauvek ostati u sećanju.
Starac tada započe priču: “Bilo mi je 20 godina kada sam u šumi našao malo nejako psetance. Uzeo ga sebi i prisvojio. Meseci su prolazili a komšije mi počeše govoriti da sve više liči na vučicu i da je se trebam ubiti jer će mi kad tad veliko zlo učiniti. Bio sam mlad i nisam nikoga hteo slušati, mnogo me je volela i gotovo nikada se nije odvajala od mene, gde god da sam išao išla bi sa mnom i čekala me. Prošle su godine…
Jednog sparnog letnjeg dana ušao sam u svoju kolibu i malo prilegao, kroz san sam čuo neku buku, režanje i krkljanje, dok sam došao sebi i ustao, sve je utihnulo, izašao sam napolje i ugledao čitavo stado ovaca poklano, a vučica sva u krvi sedi i gleda pravo ka meni, malo od straha a malo od besa. Utrčao sam u kuću, uzeo pušku, nanišanio sam a ona se nije ni pomakla, bio sam strašno ljut. Video sam neku tugu u njenim očima, povukao sam obarač i ona je pala.
Nisam znao šta da radim sa ovcama pa sam pozvao komšije da ih odnesu dok se meso još nije ukvarilo, bilo me je sram što ih nisam poslušao i rešio se vučice na vreme.
Sunce je upravo zalazilo dok smo tovarili leševe ovaca. Možete samo zamisliti kako sam se osećao kada sam među zaklanim ovcama ugledao tri leša vuka. Tak tada sam shvatio šta sam učinio.
Pouka: Nije uvek sve kao što izgleda – Nikada ne procenjujte ljude i situacije na osnovu onoga što vidite na prvi pogled.“
