Snagom volje mogu se postići nemoguće stvari – Priča o Glenu Kaningamu

Dovoljno je imati volju i verovati, tada će sve prepreke postati gotovo ništavne. Ovo je poučna priča o Glenu Kaningamu neverovatnom čoveku koji je savladao najveće životne prepreke i postao šampion.

Priča o Glenu Kaningamu

Mala seoska škola  grejala  se  na  starinsku  bubnjaru. Jedan dečak bio je zadužen da svakoga dana dođe rano u školu da bi upalio vatru i zagrejao učionicu pre nego što stignu učitelјica i ostali školski  drugovi.

Ali jednog jutra kada su đaci stigli, videli su da je škola u plamenu. Izvukli su malog dečaka koji je bio u  besvesnom  stanju, više mrtav nego živ. Imao je jake opekotine po nogama i odneli su  ga  u  okružnu  bolnicu.

Ležeći u krevetu sa užasnim opekotinama, polusvestan, dečak jedva da je čuo da doktor razgovara  s  njegovom  majkom.  Doktor je majci saopštio da će njen sin najverovatnije umreti, što bi bilo i najbolјe rešenje, jer mu je vatra  gotovo uništila donji deo tela.

Međutim, hrabri dečak nije želeo da umre. Odlučio je da mora da preživi. I nekako je, na zaprepašćenje lekara i svih ostalih, preživeo. Kada je prošla smrtna opasnost, čuo je kako doktor i majka tiho razgovaraju. Lekar je rekao majci da bi, maltene, bilo bolјe da je umro, jer je vatra spržila meso na donjem delu njegovog tela, tako da će čitavog života biti bogalј i neće moći da hoda.

Hrabri dečak doneo je još jednu odluku. On neće biti bogalј. Hodaće. Međutim, od struka nadole nije mogao da napravi nikakav pokret. Nјegove  mršave noge visile su potpuno beživotne.

Konačno je otpušten iz bolnice. Majka bi mu svakodnevno masirala noge, ali on nije ništa osećao, nije imao kontrolu nad njima. Ipak, njegova  rešenost da prohoda bila je i dalјe čvrsta. Kada nije bio u  krevetu, bio je osuđen na invalidska  kolica.

Jednog sunčanog dana  majka  ga je u kolicima izve la u dvorište da se nadiše vazduha. Toga dana se, umesto da sedi, bacio iz kolica. Puzao je kroz travu, vukući noge za sobom.

Otišao je do bele ograde koja je okruživala njihovu kuću. Uz veliki napor, uspeo je  da ustane i da se pridrži za ogradu. Onda je, od prečke do prečke počeo da se vuče duž ograde, rešen da prohoda. To je radio svakoga dana dok nije prešao čitavu ogradu oko dvorišta. Najviše na svetu želeo je da mu noge ponovo ožive. Konačno je, zahvalјujući svakodnevnim masažama, čeličnoj istrajnosti i čvrstoj  odlučnosti, uspeo da stane na noge, zatim da hoda polako uz pridržavanje, pa onda da hoda sasvim sam, i na kraju da trči.

Počeo je da ide u školu, zatim da trči u školu, da trči i uživa u trčanju. Kasnije je na koledžu osnovao ekipu trkača.

Mnogo godina kasnije, u Medison Skver parku, taj mladi čovek za koga se nije očekivalo da će preživeti, za koga se nije verovalo ni da će hodati, a kamoli trčati, taj odlučan mladi čovek, doktor Glen Kaningam, pretrčao je 200 metara brzinom svetskog rekorda!