Tog dana dok sam čekao prijatelja na arodromu imao sam jedno od onih iskustava koje vam promene život. Dok sam čekao prijatelja, primetio sam čoveka, u rukama je nosio torbe, i kretao se prema meni. Spustio je torbe da pozdravi svoju porodicu, koja ga je nestrpljivo čekala.
Prišao je svom mlađem sinu (oko šest godina), i čvrsto ga zagrlio. Pogledao ga je u oči i rekao: “ Nedostajao si mi mnogo, tako je dobro videti te!“. Dečak se nasmešio i rekao:“ I ti meni, tata“. Isto se desilo isa starijim sinom (oko devet godina), bilo je vrlo emotivno.
Nakon toga otac je rekao, „zdravo, dušo mala“ bila je to njegova ćerka još uvek beba. Ona je uzbuđeno gledala u njega svo vreme. Čovek je nežno uzeo ćerkicu , izljubio je svuda po licu a zatim je privio na grudi. Devojčica je položila svoju glavu na njegovo rame u čistom zadovoljstvu.
Posle nekoliko trenutaka, čovek je pogledao suprugu i rekao „najbolje sam ostavio za kraj“ i onda je strasno poljubio. Gledali su jedno drugo, ozareni osmesima. Potsetili su me na mladence.
Odjednom, čuo sam sebe kako postavljam pitanje : „Vau , koliko dugo ste u braku? „. “ Zajedno smo četrnaest godina, a u braku smo dvanaest“. „Pa onda, da li ste dugo bili otsutni?“. On je odgovorio sa osmehom na licu: „dva dana!“.
Bio sam zapanjen, jer sam zamišljao da je on otišao za nekoliko nedelja. Ja samo mogu da kažem: „Nadam se da će moj brak i dalje biti strastven posle dvanaest godina“. Čovek me je pogledao pravo u oči i rekao nešto što mi je promenilo život :
„Ne nadaj se, prijatelju, odluči!“…
