Još pre pet vekova američki Indijanci primetili su u planinama Sijera Nevade neobičnu pojavu. Stenje čije je težina dostizala i 320 kilograma ostavljalo je za sobom tragove kao da su ga ljudi ili životinje vukli po ravnici od ispucalog blata. Indijanci su često stražarili provodeći besane noći ne bi li na trenutak ugledali nepoznate ljude koji pokreću kamenje, ali nikada nikog nisu videli. Ujutro bi, ipak primetili da je izvestan broj gromada promenio mesto ostavivši za sobom trag. Nije zato nikakvo čudo što su Indijanci tom pokretnom kamenju pripisivali mistične moći.
Danas, mnogo vekova kasnije, zagonetka kamenja koje se kreće uzduž i popreko ravnice poznate kao „Plaža trkalište“ još pobuđuje pažnju i navodi naučnike na žestoke rasprave: da li su ključ ove zagonetke ponuđena naučna objašnjenja ili na tom mestu deluju sile koje čovek ne ume da imenuje i koje će i dalje da ga zbunjuju?
Vetar plus led
„Plaža trkalište“ deo je Doline smrti koja predstavlja nacionalni spomenik. široka je dva kilometra, dugačka pet, na nadmorskoj visini od 1200 metara. Okružena je brdima sa kojih posetilac jasno može da vidi na stotine gromada razbacanih po njenoj površini. Svi koji tamo dođu gaje nadu da će prvi prisustvovati kretanju kamena po isušenom dnu jezera nastalom tokom poslednjeg ledenog doba na Zemlji.
Početkom ovog veka grupa studenata sa Jelskog univerziteta kampovala je u toj oblasti u želji da razreši tajnu kamenih gromada. Nisu uspeli, ali Meri Felton, studentkinja geologije, postavila je teoriju da se kamenje pri snažnom vetru kreće ravnicom na tankom sloju vode. Odmah su se našli oni koji su pokušali da ospore njenu hipotezu postavivši samo jedno pitanje: „Kako je moguće da se na taj način pokrene tolika masa?“
I stručnjaci i amateri slažu se da se kamenje ne kotrlja već da za sobom ostavlja trag kao da ga neko gura – i to trag širok koliko i ono samo. Godine 1955. geolog Džordž Stenli objavio je u „Biltenu udruženja geologa Amerike“ da su vetar i led dva glavna činioca tog kretanja. On tvrdi da led koji se noću često hvata u toj oblasti obrazuje tanak prekrivač preko cele ravnice. Ako u isto vreme dune i jak vetar, kamenje počinje da klizi. Ali ni stenli ne odgovara na pitanje koje je postavljeno Meri Felton: „Kako ogromne gromade uspevaju da se pokrenu?“ Pored toga, dodaju neki naučnici, led koji se noću stvara toliko je tanak da nikako ne može da bude podloga za klizanje čudnog kamenja.
A onda je 1969. počelo novo proučavanje pokretnog kamenja iz Doline smrti. Preduzeo ga je dr. Robert šarp iz geološkog insituta za tehnologiju. Njegovo proučavanje „Plaže-trkališta“ potrajalo je sedam godina, a za to vreme pratio je promene čitavog niza činilaca kao što su vetar, voda, led, vazduh, veličina kamenja, temperatura i sastav tla na dnu jezera. šarp je shvatio da jedino sistematskim istraživanjem možda može da se reši ova tajna.
Tri naučna (sporna) zaključka
Odabrao je 25 komada različite težine: od kamenja lakšeg od jednog kilograma do čudovišta nazvanog Veliki tata, teškog gotovo pola tone. Metalnim šipkama obeležio je njihov položaj, kako bi bio siguran da ih niko neće dirati. Uz to, obezbedio je nadzor vladinih službenika, potom obeležio još pet, tako da je na kraju posmatrao ukupno 30 kamenja.
28 od 30 obeleženih promenilo je mesto. Najveća razdaljina koji je neki od njih napravio iznosila je 262 metra. Ova pomeranja nisu se, naravno, događala u jednom navratu, već s prekidima od nekoliko meseci ili godina. Jedan kamen pomerio se odjednom čitavih 200 metara, to je kamen sa nadimkom Nensi koji je bio lakši od pola kilograma.
šarp je došao do tri zaključka:
1. Dok se kamenje kretalo ispred njega su se dizale gomilice zemlje sa dna trkališta. To ukazuje na činjenicu da se kamenje kretalo dok je tlo bilo vlažno, pošto ove gomilice ne bi mogle da se naprave za vreme suše kad je tlo tvrdo.
2. Najveći broj pomeranja zabeležen je tokom zime i to 1968/69 godine, 1972/73 i 1973/74 kada je bilo neuobičajeno mnogo kiše i duvao jak vetar.
3. šarp je takođe izračunao da je potrebno tačno 0,6cm vodenog taloga na površini „Plaže“ pa da ona bude u savršenoj ravnoteži. Svako prekomerna količina vode dovela bi do uranjanja kamenja u površinu doline, a ako bi je bilo manje od 0,6cm, vetar ne bi bio u stanju da ga pokrene. Duva li vetar pri tom određenom brzinom stvaraju se uslovi u kojima kamenje zaista može da se kreće. „Tajna je u tome da kamen zahvati igra vetra i vode u pravom trenutku“ – zaključuje ovaj naučnik.
Tajna ostaje tajna
Robert šarp tvrdio je da je kamenje u prvom trenutku pokretao snažan nalet vetra, a potom je nastavljalo svoje čudno putovanje po dnu jezera zahvaljujući tankom sloju vode i povetarcu. Naveo je takođe da okolna brda usmeravaju vetar između nebrojenih vrhova i pukotina tako da u dolinu stiže velikom brzinom omogućavajući kamenju da dobije potrebno početno ubrzanje.
Nisu se svi složili sa hipotezama dr. šarpa. Pre mnogo vekova Indijanci su zabeležili da se kamenje kretalo čak i kada je nebo bilo vedro, a dolina suva. Drugi naučnici, opet, smatraju da ta brzina vetra ne može da bude dovoljna da se pokrene iole teži kamen, a zatim mu omogući da se dalje kreće.
Jedne decembarske noći, dve godine posle objavljivanja članka dr. šarpa, pao je jak mraz. Mesec je bio visoko i jasno se video na nebu bez oblaka posle čitave sedmice kiša i temperature neuobičajeno niske za to doba godine. Ujutro je primećeno da se nekoliko gromada pomerilo…
Ako u pitanju nije neki prirodni fenomen, u čemu je onda tajna ovog čudnog kamenja.
Izvor: Knjiga Misterije i fenomeni
