Razgovaraju Engleskinja, Francuskinja i Srpkinja o muževima i konstatuju da moraju da ih uvedu u kućne poslove jer one sve rade i po kući i oko dece a oni samo čekaju na gotovo. Dogovore se da se nadju za mesec dana i da vide sta su uradile.
Kad su se ponovo našle, kaže Engleskinja:
-Ja sam sačekala Džona i pravo sa vrata mu rekla: „Slušaj, Džon, više ovako ne može! Ja sa posla trčim kući, perem, peglam, kuvam, radim oko dece, a ti dodješ kući i čitaš novine. To više ne dolazi u obzir!“ I, prvi dan ništa, drugi dan ništa, treći dan ništa, nije bilo nikakvih promena, ali četvrtog dana Džon počeo da pere prozore, pa malo sa decom, a sad već sve radimo zajedno!
Francuskinja kaže: -I meni je sa Pjerom bilo slično. Isto sam ga izgrdila, lupila pesnicom o sto, i, prvi dan ništa, drugi dan ništa, treći dan ništa, ali četvrtog dana Pjer je počeo da radi sve po kući i oko dece, sad sam baš zadovoljna.
Kaže Srpkinja: -I meni je bilo slično. Kako je moj Milojko došao kući, ja pesnicom o sto i kažem da to njegovo ponašanje više neću da trpim i da mora da mi pomaže u kući jer ću inače čudo da napravim, i… prvi dan ništa, drugi dan ništa, treći dan ništa… četvrti dan sam počela po malo da vidim na desno oko…
