Sadržaj
U prašumama tropskog pojasa južne i centralne Amerike, u Venecueli, Gvajani, Francuskoj Gajani, Surinamu i u severnom Brazilu, na području okruženom rekama Orinoko, Amazon i Negro, živi Bradypus tridactylus, najpoznatija vrsta lenjivca. Iako svaki lenjivac ima 5 prstiju, ove neobične životinje se dele na tzv. dvoprste i troprste, prema broju prstiju iz kojih rastu kandže. Zbog njegove usporenosti u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, kao i zbog činjenice da dnevno prespava od 15-20 sati, lenjivac je životinja kojoj verovatno najbolje pristaje ime u čitavom životinjskom svetu. A zašto je ova životinja toliko lenja i spora? To ćete saznati ako pročitate nastavak teksta i zanimljivosti o lenjivcu.
Fizičke osobine lenjivca
Dužina Bradypus tridactylus je između 56 i 60 cm, ako se računa bez repa koji ima dužinu 6-7 cm. Teški su između 3,5 do 4,5 kilograma. Lenjivci imaju malu okruglastu glavu, koja zbog izduženog vrata i čak 9 pršljenova može da se okrene za 180 stepeni. Upravo zbog broja pršljenova, oni su izuzetno gipki i savitljivi. Mogu da vise na jednoj ruci i nozi i da se istovremeno okreću u krug tako da se čini kao da im zglobovi prave krug od 360 stepeni. Prednji udovi lenjivca su znatno duži od zadnjih.
Lenjivci imaju gusto, oštro krzno, a u odnosu na ostale sisare razlikuju se po tome što im se razdeljak nalazi na leđima, a ne na grudima, kao što je to slučaj kod ostalih sisara. Njihova duga dlaka raste ovako jer na taj način štiti lenjivce od kiše, odnosno omogućava da se kiša lakše sliva dok životinja visi na drvetu okrenut leđima prema zemlji.
Radi kamuflaže, koja je jako bitna za njihov opstanak, obzirom na njihovu sporost, dlaka lenjivaca ima sivo-žutu boju, a na gornjem sloju krzna nalaze se zelenkaste alge. Zahvaljujući takvom krznu, lenjivci su gotovo neprimetni na drveću i više podsećaju na neku veliku izraslinu na stablu nego na životinju.
Još jedna čudna osobina lenjivaca je njihova nestabilna telesna temperatura, koja je posledica slabog energetskog učinka hrane koju jedu lenjivci. Temeparatura njihovog tela neprestano varira i kreće se u rasponu od 24 do 33 stepena, što je znatno niže u poređenju sa svim ostalim sisarima. To je razlog zašto se lenjivci često ponašaju poput gmizavaca. Naime, da bi povećali temperaturu tela, oni se penju na mesto na drvetu koje je direktno izloženo suncu, a kada žele da snize temperaturu, silaze na niže grane gde je hladovina.
Zašto su lenjivci tako spori?
Lenjivac većinu svog vremena provodi spavajući, stručnjaci kažu i do 20 sati dnevno. Dok spavaju zauzimaju mesto gde se račvaju grane i u njega se sklupčaju. Svaki pokret lenjivca je neverovatno spor. Kada želi da se pomeri, on to čini lagano, glavom okrenutom prema zemlji, a dok se kreće koristi svoje kandže kojima se pridržava za drveće. Ipak, na drveću su lenjivci daleko spretniji nego kada siđu na tlo. Istraživači su izračunali da je jednom prosečnom lenjivcu potrebno 30 dana da pređe razdaljinu od samo jednog kilometra.
Ima više razloga zašto su lenjivci tako spori. Pre svega, oni imaju veoma neusklađeno telo. Njihovi prednji udovi su značajno duži od zadnjih, zbog čega su veoma trapavi na zemlji. Srce ovih sisara je izuzetno malo i nerazvijeno u odnosu na veličinu tela, zbog čega bi svaki veći napor bio poguban za lenjivce. Zato im je potrebno i 15-20 sati sna.
Obzirom da se bolje kreću na drveću, lenjivci retko kada silaze na zemlju. To se dešava kada žele da promene lokaciju (drvo) i kada vrše veliku nuždu, što je na svakih 7 dana, a ako imaju mogućnost za to, nuždu obavljaju u vodi. Interesantna je činjenica da su, bez obzira što se izuzetno sporo kreću po zemlji, lenjivci jako dobri plivači.
Koliko dugo žive lenjivci i kako se razmnožavaju?
Životni vek lenjivaca zavisi od uslova u kojima žive. U prirodi lenjivci prosečno žive 12 godina, dok u optimalnim uslovima koji im se obezbeđuju u ljudskom zatočeništvu, uz medicinsku i svaku drugu negu, mogu da dožive i više od 30 godina.
Razmnožavaju se tokom čitave godine, a najčešće posle kišne sezone. Ženka nosi jedno mladunče 5-6 meseci, a nakon rađanja mali lenjivci provedu uz majku 8-9 meseci pre nego što počnu samostalno da brinu o sebi. Lenjivci doživljavaju punu seksualnu zrelost u sedmoj godinu života.
Kako je lenjivac tako spor uspeo da preživi do današnjih dana?
Deluje skoro neverovatno da jedno ovakvo biće, potpuno tromo i usporeno, sa slabo razvijenim čulima, može da preživi u uslovima divljine tropskih šuma. Međutim, upravo su prašume u tropskom pojasu Amerike veoma povoljno stanište za njih. Tamo je tokom čitave godine temperatura vazduha stabilna i nema većih odstupanja. Pored toga, gusto drveće sa lijanama i drugim parazitskim biljkama omogućava im lakše kretanje i parenje, a hrane (lišća) ima u izobilju, i to bukvalno na dohvat ruke. Najzad, lenjivac nema mnogo prirodnih neprijatelja; napadaju ga, ali veoma retko, orlovi, jaguari i anakonde. Ustvari, najveći neprijatelj ovog neobičnog sisara su ljudi koji krče šume, što je, na žalost, sve češća pojava.
