Sadržaj
Mnogi pesnici, napisali su o zimi brojne pesme, priče i druge zanimljive tekstove. Deca ponajviše vole zimu i istinski se raduju prvom snegu. Pred vama su neke od pesama koje su posvećene zimi.
Došao vrabac da nam nešto kaže
Živ, živ, živ!
Hvala bogu, ja sam jošte živ
Oprostite, molim lepo,
Ako sam vam štogod kriv,
Živ, živ, živ!
Živi bili i vi svi,
Što me niste gonili!
Zima većem prolazi,
Proleće nam dolazi,
Danas, sutra biće zima
Nama svima za ledjima.
Da ne nadjoh oko vaših kuća
Lepe sitne hrane,
Ja bih zimus provodio
Vrlo posne dane.Možda bi mi želudac
O prazninu zapo,
A možda bih, sirotan,
Od gladi i skapo.
Jeste li vi to meni dali,
Il su dari sami pali.
To ne mogu da rasudim
Mojim mozgom malim.
Tek ja, evo, dodjoh,
Vama da zahvalim…
Nemojte me terati,
Ja ću vama pevati.
Ne baš kao slavuj,
Al bolje neg žabac,
Svako peva svojim glasom,
A vrabac je vrabac.
(Jovan Jovanović – Zmaj)
Prvi sneg
U osvitku zore, kroz sumračak tavni,
pokrivene snegom počivaju ravni.
A studeni lahor kroz doline mirne
preko pustih polja kadikada pirne –
i s vihorom lakim seoca se hvata,
pa zasiplje snegom i strehe i vrata.
A u selu jošte u prozorje milo
noć, vedra i hladna, ne podiže krilo.
Iz daljine samo lisica se krade,
pa kokoši vreba i piliće mlade –
i od njenih šapa i tuna i tamo
u prvome snegu trag se vidi samo…
(Vojislav Ilić)
Zimsko jutro
Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trščani krov. U daljini gube se breze
I kruže vidokrug tavni.
U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan – i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.
Il’ kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje
I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brze mameći pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.
Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase –
A sveži, jutarnji dah, proleće doline mirne, –
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne…
(Vojislav Ilić)
Kad sneg veje
Kad sneg veje
crni sokaci postaju beli
kao autostrade,
crne brade postaju bele brade,
crni hleb postaje beo
da bi se sladje jeo.
Kad sneg veje
odžačari pobele pa vele:
Nismo više odžačari,
mi smo sada lekari.
Kad sneg veje
Crna noć postaje bela,
postaju bela sela,
crne grane postaju bele grane,
na belim granama bele vrane.
(Zašto li se laste sele?
Sigurno ne žele da pobele!)
Šta rade ovce u selu
kad sneg veje?
Zamišljaju zelenu travu
pa – bleje.
Kao što vidite,
sneg je vejao, vejao, vejao,
pa je sve stihove zavejao.
Ne vidi se više
šta u pesmi dalje piše.
(Toma Slavković)
Aerodrom snega
U letu su jedrilice
srele bele pahuljice
Pa zastale
i pitale:
– Gde je, gde je
Arodrom vaš?
Pahuljica bezbroj veje
i belim se smehom smeje-
-Arodrom naš?
To je dud i kruška stara,
nova bunda i šubara
na kosmatoj glavi.
To je šuma i planina,
Mirno selo, grad, utrina,
Đački kačket plavi.
I crveni crep,
O zečiji rep.
(Momčilo Tešić)
Zimska pesma
Zima, zima, – e, pa šta je,
Ako j’ zima, nije lav!
Zima, zima, – pa neka je,
Ne boji se ko je zdrav!
Hajd’ napolje momak ko je,
Tamo veje krupan sneg,
Vi’š en’ onde navejo je
Čitav bedem, čitav breg.
A šta može zima meni,
Šta mi može, šta mi sme?!
Nek mi nosić pocrveni,
Eto to je, to je sve!
Seka Zorka, nemoj stati,
Tvoj nek bude prvi red;
Sad ćemo se zagrejati, –
Čučni samo na taj led!
Gle sad žive železnice,-
To je trka, to je let!
Zbogom ptice krilatice,
Naš je sada ceo svet!
(Jovan Jovanović – Zmaj)
Sneško
Razbole se Belić Seško,
Tri dana mu beše teško
Prolećno ga sunce peče,
I znoj mu niz čelo teče.
(Radoš Živaljević)
