Vuk i ovčarski pas
Neki vuk, krvoločan i gladan, bezobzirno je harao plandištem i proređivao stado. Danju se duboko u šumi bezbedno izležavao, sladeći se onim što je krao noću. Uzalud mu je pastir nameštao zamke i klopke, uzalud ga je ovčarski pa gonio. Lukavi i brzi lupež rugao se tome.
Jednom krstareći okolnom šumom, ovčarski pas slučajno naiđe na sklonište svoga neprijatelja.
– Za trenutak prekinimo rat, – predloži pas – pa da porazgovaramo kao prijatelji.
– Neka bude primirje. – pristade vuk.
Pas ovako otpoče pregovore:
– Kako tako snažan i neustrašiv stvor može da napada slabašne i bespomoćne? Te vilice treba da vrebaju plemenitiji plen, krv vepra i lava da piju. Velike duše pune su širokogrudog sažaljenja. Kako je bezazleno naše vunasto stado! Budi pravi junak i poštedi ga svojim milosrđem.
– Prijatelju, – odgovori vuk – razmotri malo podrobnije to pitanje. Mi smo stvoreni kao divlje životinje, pa kad naiđemo na zalogaj dobar glad da utolimo, mi ne oklevamo. Ako ti je zbilja stalo do srećem tvog blejavog stada, idi i moli svog gospodara. Njemu ponovi taj dirljivi govor, jer vuci tek tu i tamo neku ovcu pojedu, a ljudi ih žderu na hiljade.
Otvoreni neprijatelj je prokletstvo, ali je lažni prijatelj hiljadu puta gori.
