Živeo jednom neki stari mudri konj, udovac, sa sinom jedincem, malim ždrebetom. Dolina u kojoj su prebivali obilovala je sočnom i mekom travom, a raznobojno cveće cvetalo je kraj potoka koji su žuborili dolinom. U senci granate krošnje drveta mogli su da se odmaraju do mile volje. Ukratko, ništa nije nedostajalo njihovoj sreći. Ali, jednoga dana mladi ždrebac oseti ono što jednom osete svi mladi ljudi; imao je sve, a opet je bio nezadovoljan. Pošto bi se sit napasao mlade deteline, u galopu bi obiša čitavu dolinu, a da ni sam nije znao zašto. Kupao se i kad nije osećao potrebu za kupanjem, odmarao se i spavao iako nije osećao umor. Uskoro se toliko zasitio svega da je omrznuo lepu dolinu u kojoj se rodio i živeo. Jednoga dana ždrebe dojuri ocu i reče:
– Već nekoliko dana se ne osećam dobro. Ova trava mi više ne prija…Sve mi se čini da ću se razboleti. Detelina je neukusna, a potoci prljavi. Osećam, oče, da ću umreti ako ne odemo odavde.
– Pošto je u pitanju tvoj život, dragi sine, – odgovori mudri konj – poći ćemo odmah, ne časeći ni časa.
I tako, krenuše da nadju novi dom. Ždrebe je radostno skakutalo oko spokojnog starog konja. Peli su se uz kamenite brežuljke i spuštali niz strme padine. Nigde naokolo ne beše ni stručka trave, a konj i ždrebe behu već ogladneli. U golom i pustom predelu samo je vetar hujao medju liticama oštrog stenja. Veče se već spuštalo, a nigde na vidiku ni traga od kakve zelene livade. Iscrpljeni i gladni, ždrebe i konj legoše da spavaju. Ujutru jedva pronadjoše neko trnje kržljavih grančica, tek toliko da utole glad. Ždrebetu više ni na pamet nije padalo da skakuće i galopira oko oca. Trećeg dana putovanja jedva se vuklo. Beše već sasvim malaksalo.
– Vreme je da se vratimo u svoju dolinu. – mislio je otac gledajući svoje snuždeno ždrebe., pa ga izvede na stazu koja je vodila kući, a ždrebe je nije prepoznalo. Kad su stigli u staru dolinu, već se beše spustila noć. Ždrebe opet oseti pod nogama sočnu meku travu i poče halapljivo da pase kako bi utolilo silnu glad koja ga je morila.
– O, oče, – zareza ždrebe – kako je divna ova dolina. Još nikada nisam jeo tako sočnu travu. Hajde da ostanemo ovde, molim te, boljeg mesta nigde nećemo naći!
Uto se i zora zaplavi i ždrebe prepozna dolinu koja mu pre tri dana beše tako dosadna. Oborilo je glavu i nije smelo da pogleda oca u oči.
Čovek često postaje nezadovoljn kada imaa svega u izobilju. A samo skromni ljudi mogu biti zaista srećni.
