Pre nekoliko godina krenula sam u južne pokrajine da se pozabavim socijalnim blagostanjem. Zapravo, želela sam da pokažem da svako ima sposobnosti da sam sebe izdržava, a da mi samo treba da ga podstaknemo. Okupila sam grupu lјudi koji su živeli od socijalne pomoći, i to lјudi različitih rasa i porodičnih milјea. Sa tom grupom radila sam svakog petka po tri sata. Takođe sam zatražila i mali iznos u gotovini, ako mi zatreba.
Pošto sam se sa svima upoznala, rekla sam: „Pre svega, želela bih da mi kažete o čemu sanjate.“ Svi su me gledali kao da sam skrenula s uma.
– Pitali ste za snove? Mi nemamo snova.
– A šta je bilo kada ste bili deca? Zar nije postojalo nešto što ste želeli da uradite?
Jedna žena mi se obratila:
– Ne znam čemu bi mi snovi koristili. Pacovi mi jedu decu.
– O, pa to je strašno – rekla sam. – Mnogo ste, svakako zabrinuti zbog dece. Šta bi tu moglo da pomogne?
– Mogla bih da stavim nova žičana vrata zato što su stara u rupama.
– Da li neko od vas ume da postavlјa vrata s mrežom? – pitala sam.
– Nekada davno radio sam takve stvari, ali sada mi je kičma u užasnom stanju. Ipak, pokušaću – javio se jedan čovek iz grupe.
Rekla sam mu da imam nešto novca i da može da ode u radnju i kupi novu mrežu koju bi postavio na gospođina vrata.
– Mislite da biste to mogli da uradite?
– Pokušaću.
Sledeće nedelјe kada se grupa sastala, zapitala sam tu ženu:
Da li vam je mreža sada sređena?
– O, da, jeste.
– Onda možemo da počnemo da sanjamo, zar ne? – nasmešila mi se.
Pitala sam čoveka koji je postavio mrežu:
– Kako se osećate?
– Znate, čudno je, ali počinje da mi biva mnogo bolјe.
To je pomoglo lјudima u grupi da počnu da sanjare. Ti mali uspesi omogućili su im da shvate da snovi nisu glupost. Ti mali koraci omogućili su lјudima da vide i osete da nešto stvarno može da se promeni.
– Pitala sam druge za njihove snove. Jedna žena rekla je da je oduvek želela da postane sekretarica. Upitala sam je: „Pa šta onda vi treba da uradite?“ (To je uvek moje sledeće pitanje.)
– Imam šestoro dece i nikoga ko bi se o njima brinuo dok sam ja odsutna – rekla je.
– Hajde da vidimo da li bi neko od vas pristao da vodi računa o šestoro dece jednom ili dva puta nedelјno dok ova žena dolazi ovamo na obuku?
– I ja imam decu, ali bih mogla toga da se prihvatim – rekla je jedna žena.
– Hajde da to organizujemo – predložila sam. Napravili smo plan i ta žena pošla je u školu.
Svako je pronašao nešto za sebe. Čovek koji je postavio mrežu postao je kućepazitelј. Žena koja je preuzela brigu o deci postala je socijalni radnik. Za dvanaest nedelјa niko od tih lјudi više nije bio na spisku za socijalnu pomoć. To nisam uradila samo jednom, već mnogo puta.
Izvor: knjiga poučnih priča „Melem za dušu“
