Na dečjem rođendanu se, uz tortu i muziku, nenamerno pokaže i ko je u najužem krugu porodice, a ko nije, pa roditelji često osećaju pritisak očekivanja pre nego što napišu prvo ime. Zato se spisak najlakše sastavlja kada unapred znate koliko mesta imate, ko vam je zaista važan i kako ćete odluku saopštiti. Upravo o tim merilima govorimo u nastavku.
Zašto spisak gostiju postaje osetljivo pitanje?
Dečji rođendan su i slatke muke roditeljstva. Iza svakog pozvanog deteta stoji roditelj koji će sa proslave poneti utisak o tome kako ga je domaćin tretirao. Zato se jedno prazno mesto na spisku ponekad doživi mnogo ličnije nego što je zamišljeno.
Većina nelagodnosti dolazi iz neizgovorenih očekivanja. Baka pretpostavlja da će doći svi rođaci, drugarica iz vrtića računa da se poziv podrazumeva, a komšijin dečak ne sluti da nije na listi. Niko nije loše namerio, ali se očekivanja sudaraju tek kada pozivnice krenu.
Mnogi roditelji znaju ovu situaciju: u grupi ima dvadeset petoro dece, a vi pozovete petoro. Dete koje nije pozvano to sazna već sutradan, jer mališani o zabavama govore gotovo bez prestanka. Zato je dobro da spisak ne pravite prema trenutnom raspoloženju, nego prema pravilima koja možete mirno da objasnite.
Tu se ponekad isplati okrenuti sliku: možda drama ne dolazi od spiska, nego od toga što uopšte nije bilo jasnog dogovora. Mali, tihi rođendan sa uskim krugom često prolazi bez ijedne zamerke, ako je unapred jasno da je takav. Problem nastaje kada pravila nema, pa svako zamišlja svoja.
Kako odrediti broj zvanica prema mogućnostima?
Pre nego što ispišete prvo ime, odgovorite na tri praktična pitanja: koliko prostora imate, koliko novca ste spremni da uložite i koliko dece jedno dete zaista voli da ima oko sebe. Tek kada imate ta tri odgovora, hrana i muzika dobijaju oblik.
Poznato pravilo glasi da broj gostiju otprilike odgovara uzrastu deteta, uvećanom za jedan. Šestogodišnjak bi tako imao sedmoro drugara, a petogodišnjak šestoro. To nije zakon, ali je dobra polazna tačka, jer mlađa deca brzo postanu preplavljena glasnom gužvom, dok stariji uživaju u većem društvu.
Računica je jednostavna, a često iznenađujuća. Ako pozovete dvadesetoro dece, realno će doći i dvadesetak roditelja, baka, deka, mlađa braća i sestre. Odjednom nije reč o dvadeset gostiju, nego o četrdeset ili pedeset ljudi, a to je sasvim drugačija proslava od one koju ste zamislili.
Tu je važno i mesto. U stanu ili kući petoro do šestoro dece je prijatno, a petnaestoro je već ozbiljan test za komšije i nameštaj. Kada je spisak duži, mnogi roditelji pronađu rešenje u rođendaonicama, jer prostor sa više mesta olakšava okupljanje većeg broja dece i roditelja. U trambolina parku, na primer, deca imaju gde da potroše energiju. Odrasli za to vreme sede za svojim stolom i razgovaraju, bez straha za tepih i vaze.
Raspoloživo mesto, dakle, često samo odredi broj. Kada znate da vam se nameštaj neće naći na udaru, dozvoljavate sebi da pozovete i onu drugaricu koja bi inače ostala sa strane. A kada prostora nema, lakše je ostati pri manjem krugu bez griže savesti.
Na kraju, tu je i budžet. Svako dodatno dete znači još jednu porciju, još jednu kesicu za poklon, još jedno dete o kome treba voditi računa. Zapišite okvirni iznos po gostu i pomnožite ga. Brojka često sama pokaže gde je razumna granica.
Kako birati kada se društva prepliću?
Najteža situacija nastaje kada se krugovi preklapaju: vrtićka grupa, komšiluk, rođaci, deca sa treninga. Svaki od tih krugova ima svoju logiku, a vi niste u mogućnosti da pozovete sve.
Pre nego što počnete da dopisujete imena, odredite pravilo izbora, pa spisak sastavite prema njemu. Pravila mogu biti različita: samo deca iz iste grupe, samo ona koja se druže i van vrtića, samo rođaci i bliski prijatelji porodice, ili onoliko dece koliko je godina. Važno je da pravilo bude jedno, jasno i da važi za sve.
Lično pravilo je pošteno kada ga možete izgovoriti naglas bez zadrške. Rečenica „Pozivamo petoro dece s kojima se naš sin najviše igra.“
