Sanjao jednom neki čovek da je umro. Obreo se u jednoj velikoj prostoriji a pored njega stajaše čovek sav u belom, prijatno mu se smešeći. Na sredini sobe nalazila se činija puna neke ukusne hrane od čijeg mu je mirisa potekla voda na usta. Oko stola su sedeli ljudi vidno izgladneli, upaluh obraza i bolesnog izgleda. Imali su kašike sa veoma dugačkim drškama koje su bile pričvršćene na njihove ruke. Svu su mogli da zahvate hranu iz te velike posude ali pošto je kašika bila duža od njihovih ruku, nisu uspevali da hranu prinesu ustima. Ubrzo je počela svađa, komešanje i grčevita borba. Čovek se stresao na sam pogled njihovog jada i njihovih patnji.: „Ovo mora da je pakao, kada imaju hranu a ne mogu da je pojedu.“ Da to je pakao, ali ti ne pripadaš ovde, podji sa mnom.“
Ušli su u drugu prostoriju. U ovoj sobi stvari su bile iste kao i u prethodnoj. Ali, ovog puta su osobe bile dobro nahranjene i sretne, međusobno su razgovarale zadovoljno se smeškajući. Jedan od ljudi koji je sedeo za stolom svojom kašikom je nahranio čoveka pored sebe a ovaj sledećeg, sve dok svi nisu bili siti i zadovoljni. „Ovo je raj“ – zaključio je usnuli čovek. Ovi su naučili hraniti jedni druge, dok su prvi misleli samo na sebe.
„Ljudi koji pokušavaju da ostvare svoju sreću sebičnošću, ignorišući potrebe onih oko sebe završavaju u paklu. A oni koji žive po Božjim zakonima i pomažu drugima idu u raj.„
