Postoji rečenica koja zvuči potpuno bezazleno, a u stanju je da proguta kafu, slobodno popodne i pola plana za vikend: „Samo da proverim telefon.“ Izgovorimo je samouvereno, kao ljudi koji tačno znaju šta rade. Telefon, naravno, ne kaže ništa. On već zna kako se ova priča završava.
Plan je jednostavan: pogledati jednu poruku, odgovoriti i nastaviti život. Onaj stvarni, u kojem nas čekaju knjiga, šetnja i veš koji se neće sam složiti, ma koliko ga dugo posmatrali s razumevanjem.
Prvi minut: sve je pod kontrolom
Otključavate ekran i čitate poruku: „Je l’ može u šest?“ Može. Odgovorili ste. Zadatak završen. To je trenutak u kojem bi odgovorna odrasla osoba spustila telefon.
Ali gore se pojavila još jedna mala oznaka. Ne možete je tek tako ostaviti. Možda je nešto važno. Možda je dostava. Možda je neko konačno objasnio gde nestaju druge čarape.
Nije. Grupa iz zgrade raspravlja čija je saksija na međuspratu. Ima četrdeset sedam poruka. Ne učestvujete, naravno. Samo želite da razumete obe strane.
Pet minuta kasnije: stručnjak za sve
Saksija vas je, sasvim prirodno, dovela do snimka o presađivanju biljaka. Biljke do uređenja balkona. Balkon do čoveka koji je od stare palete napravio kuhinju. Sada razmišljate gde biste nabavili paletu, iako kod kuće već mesec dana zaobilazite kesu koju treba izneti.
U međuvremenu ste naučili tri načina savijanja salveta i otkrili da se luk može seckati „bez ijedne suze“. Snimak ste sačuvali. Nikada ga više nećete pronaći, ali lepo je znati da ste se pobrinuli za budućnost.
Kafa se ohladila. To nije problem. Sada je ledena kafa. Skoro kao u kafiću, samo bez leda, mlečne pene i odluke da je takvu naručite.
Još samo ovaj snimak
Ovo je posebna vremenska jedinica. Ne meri se sekundama ni minutima, već brojem puta kada sami sebi kažete da je poslednji. Poslednji snimak ima nastavak. Nastavak ima objašnjenje. Objašnjenje ima komentare.
A komentari su, kao što svi znamo, mesto na kojem se konačno utvrđuje istina. O svemu. Čak i o receptu za palačinke, koji je nekako doveo do ozbiljne rasprave o tome kakvo nam je društvo.
Telefon vas pita da li uživate u aplikaciji. Ne znate. Niste imali vremena da razmislite. Dajete mu još pet minuta da prikupi dovoljno podataka za odgovor.
Veliki povratak u dnevnu sobu
Podignete pogled. Svetlost u sobi je drugačija. Knjiga je i dalje na istoj strani. Veš je u međuvremenu stekao karakter i izgleda kao mala planina. Negde iz kuhinje čuje se pitanje: „Zar nisi krenuo do prodavnice?“
Jeste, krenuli ste. Mentalno. Organizacione pripreme su u toku.
Pogledate na sat i doživite onaj kratki razgovor sa samim sobom: „Nemoguće.“ Zatim još jednom pogledate, kao da će se vreme postideti i vratiti malo unazad. Neće. Sat nije član porodice da popusti posle drugog pitanja.
Mala pobeda nad velikim ekranom
Ovog puta telefon ostavljate na polici, dovoljno daleko da ne možete da ga dohvatite bez ustajanja. Uzimate knjigu. Pročitate dve strane. Čak se setite o čemu se radi. Nije loše, pomislite. Možda ovo slobodno popodne ipak nije sasvim izgubljeno.
Iz druge sobe začuje se kratko „ping“.
Ne ustajete. Samo pogledate u tom pravcu. Telefon ćuti. Vi ćutite. Prvi put tog dana deluje da ste ravnopravni protivnici.
Onda se setite: trebalo je odgovoriti u koliko sati se nalazite.
Samo da proverite.
Originalna humoristička priča za Duhoviti. Naslovna slika je AI ilustracija.
