Ja sam vam, braćo, trgovac, pa samo zato često putujem u Beč. Al’ kolko god puti budem u Beču, toliko puti novu kakvu majstoriju vidim. Onomad kad sam u Beču bio, svršio sam brzo svoje poslove, i već sedo’ na gvozdena kola da se kući vratim.
– Poznajete li onog gospodina što tamo u kutu sedi, mora da nešto važno premišlјa? – zapitam ja jednog poznanika.
-O! poznajem ga, te kako, – to je Šenberger. Nego bi vam savetovao da se ne upuštate s njime u tešnje poznanstvo.
– E! – a zašto?
– Jer taj Šenberger živi od svoje majstorije i sa tuđi novaca. Još pre nekoliko godina uzajmio sam mu ja 10 forinata pa kad sam jednom po svoje novce došao, tek kad sam iz njegove sobe izašao, primetio sam da ne samo stari dug dobio nisam, već da mi je lepim načinom još 10 forinta izmamio.
– Al’ on mi vrlo nobl izgleda, gledajte ga kako je lepo obučen, – samo mu šešir nešto ne dolikuje uz ostalo odelo, šešir mu je sasvim izargan.
– Ja bi se okladio da je i to kakva uncutarija, -‘ajde da ga dobro motrimo.
Baš mi u toj reči bismo, kad uđe kondukter da po običaju promotri cedulјe. Obično putnici, da uštede vremena i reči, metnu svoje cedulјe za šešir, pa kondukter samo prođe i sa šešira vidi je li sve u redu.
Kad je kondukter ušao, naš se Šenberger naslađavao gledajući lepa predela tako da je glavom sasvim napolјu bio.
Kad dođe red na njega, kondukter ga nježno za rukav povuče:
– Molim, pokažite vašu biletu! Šenberger ne čuje.
– Vašu biletu, gospodine!
Nema odgovora. Šenberger se jako udubio u neka, razmatranja vani.
Sad ga kondukter nestrplјivo malo jače za kaput povuče.
A naš ti se Šenberger sa razrogačenim očima naprasno lјutit okrenu, i u tom brzom okretanju tako vešto zape šeširom o prozor, da mu je ovaj sa glave spao i daleko od kola odleteo.
– Zar se vama zato plaća da tako grubijanski na lјude nasrćete? – obrecne se on na konduktera
– Kakav je to način? – a to govoreći sve je pesnicom kondukteru pod nosom mahao.
Kondukter se našao u čudu, molio ga je za oproštenje, i iskao je učtivo da mu samo biletu pokaže, jer nema kade…
– Jest, nemate kade; a moj šešir ima kade? Zadržite cug, da idem po moj šešir, na šeširu mi je i bileta.
-E! to je što drugo, onda molim da mi oprostite, neću vas više uznemirivati. Putujte slobodno do Pešte, kad sam ja kriv što ste biletu izgubili.
– To vi velite? a moj šešir! – platio sam za njega 8 forinata, ko će mi to naknaditi?
– No, no, dobro, pritrpite se malo, sad ću se vratiti, – reče kondukter.
Za maločas vrati se on zaista i tutne g. Šenbergeru nešto u ruku – na koje se, ovaj smiri. Uveče sastasmo se opet u Pešti „Kod kralјice engleske“. Šenberger je primetio da smo ga mi putem jednako motrili, pa sad, smešeći se, obrnu se nama: – No, šta velite, jesam li dobar pazar načinio?
Mi smo ga razumeli. Sa najvećim zadovolјstvom pripovedao nam je kako je još sinoć u brizi bio kako da jevtino u Peštu dođe, gde je neka važna posla imao. Pa sedeći u kavani, opazi neki stari šešir i u taj mah pade mu ta blagoslovena misao u pamet: – Taj me šešir mora do Pešte odvesti! Metnem lepo moju kapu u špag a šešir na glavu, – a što je dalјe bilo, to ste videli.
– Pa putujete li vi uvek tako jevtino? – pitam ga ja.
– Uvek, samo uvek sa drugom majstorijom.
