Čovekovi prvi „literarni“ pokušaji nastali su iz njegove potrebe da objasni svet i utiče na njega, danas vam predstavljamo jednu tatarsku priču koja je veoma stara. Nјen drevni karakter ogleda se u shvatanju da se čovek može pretvoriti u životinju kojoj je po nekoj svojoj osobini sličan.
Tri kćeri
Živela jednom jedna žena. Radila je i danju i noću da bi nahranila i odenula svoje tri kćeri. I porastoše tri kćeri, hitre kao lastavice, sa licem kao svetli mesec. Jedna za drugom udadoše se i odoše. Prođe nekoliko godina. Teško se razbole starica-mati i posla svojim kćerima riđu vevericu.
– Oho, – uzdahnu najstarija kći kad ču od veverice tužnu vest – oh! Ja bih rado pošla, ali moram najpre da oribam ove dve tepsije.
– Da oribaš dve tepsije? – razlјuti se veverica. – Onda se ne odvajaj od njih celog veka. I tepsije odjednom skočiše sa stola i obuhvatiše najstariju kćer spreda i ostrag. Ona pade na pod i otpuza iz kuće pretvorena u veliku kornjaču.
Zakuca veverica kod srednje kćeri.
– Oh, – odgovori ova, – ja bih odmah otrčala do majke, ali sam jako zauzeta: treba da natkam platna za vašar.
– E pa, tkaj onda cepoga života i nikada se ne zaustavlјaj! – reče joj veverica.
Druga kći se pretvori u pauka.
A najmlađa je baš nosila hleb kad veverica zakuca na njena vrata. Ona ne reče ni reči, čak ni ruke ne obrisa, nego odmah otrča svojoj majci.
– Donosi uvek lјudima prijatnost i radost, moje drago dete: reče joj veverica, – i lјudi će te uvek čuvati i voleti, tebe i decu tvoju, i unuke tvoje i praunuke.
Tako i bi; treća kći živela je mnogo godina i svi su je voleli. A kada joj dođe vreme da umre, ona se pretvori u zlatnu pčelicu.
I leti ona, po ceo dan. Skuplјa pčelica med za lјude. Nјene prednje nožice uvek su kao u slatkome testu. Zato zimi, kada sve okolo umire od hladnoće, pčelica spava u toploj košnici i budi se tek kad treba da se najede meda i šećera.
