Pred vama je basna po imenu Lisica, vuk i konj koju je napisao Žan Lafonten, francuski pesnik i basnopisac. Ova basna u sebi veoma važnu pouku, a na vama je, da je pronađete, zapamtite i primenite na svoj život ako je to moguće.
Lisica, vuk i konj
Jedna lisica, još mlada ali veoma lukava, vide prvi put u svom životu jednoga konja, pa reče jednom još mlađem i naivnom vuku: „Hodi brzo da vidiš jednu lepu i veliku životinju što pase u našim livadama. Ja sam još uvek očarana tim prizorom.“
„A je li ona jača od nas?“, upita vuk. „Opiši mi je kako izgleda, molim te.“
„Da sam slikar ili student“, odgovori lisica, „ja bih ti lako raspirila tvoju radost koju ćeš osetiti kad je budeš ugledao. Ali bolje pođi sa mnom. Ko zna? Možda je to dobar plen što nam ga sreća šalje na dar.“
I njih dvoje pođoše. A konj, koga su bili pustili da pase, nije mnogo mario, da se sretne sa takvim prijateljima, te se spremao da umakne odatle. No lisica mu reče: „Gospodaru, mi ti se klanjamo i molimo te da nam kaže kako ti je ime.“ A konj, koji nije bio glup, odgovoti ima: „Moje ime možete pročitati na mom kopitu, jer mi ga je obućar tamo ispisao.“
Lisica se izvini i reče kako nije mnogo učena. „Moji roditelji me nisu dali u školu“ – reče ona. „Oni su siromašni i čitavo njihovo imanje sastoji se od jedne jazbine. Ali su ovoga vuka roditelji dali na nauke, te on zna čitati.“
Vuk polaskan ovim rečima, priđe konju. Ali ga je njegovo slavoljublje stajalo četiri zuba, jer ga konj svom snagom udari kopitima. I vuk se prostre po zemlji sav krvav i izubijan.
„Druže“, reče mu lisica, „ovaj događaj potvrđuje ono što su mi pametni ljudi kazali, a ova životinja ti napisala na vilici: mudar stvor ne treba lako da veruje neznancima.“
