Poslovice su kratke usmene književne formule, u prozi ili stihu, koje izražavaju mudrost i iskustvo mnogih naraštaja (u obliku zaključka, saveta, zapovesti itd.). Iza mudrosti koju izražavaju, često stoji, jedno snažno osećenje.
Vuk Stefanović Karadžić je, pored njegovog velikog doprinosa u očuvanju srpske kulturne baštine, za života objavio i dve zbirke srpskih narodnih poslovica. Njegova je zasluga što su mnoge narodne poslovice i druge umotvorine srpskog naroda sačuvane do današnjih dana.
Živ će čovek sve učiniti.
Po delu se čovek poznaje.
Čovek je tvrđi od kamena, a slabiji od jajeta.
Koliko ljudi, toliko ćudi.
Na mladima svet ostaje.
Zlato se u vatri proba, a čovek u nesreći.
Čovek se veže za reč, a vo za rogove.
Čini dobro pa u vodu baci.
Ko zlu prašta, dobru škodi.
Učini dobro, ne kaj se, učini zlo, nadaj se.
Više valja šaka dobrote nego vreća mudrosti.
Ko svekog sluša zlo čini, a ko nikog još gore.
Ne boj se onog kom nisi dobro učinio.
Od znanja ne boli glava.
Daj mi znanje, daću ti imanje.
Ko pametno ćuti, mudro govori.
Ko ima pameti ne treba mu sreće.
Luda pamet, gotova pogibija.
Teško ovci c vukom putujući, i pametnu luda slušajući.
Glupost i oholost na istom drvetu rastu.
Svaka sila za vremena, a nevolja redom ide.
Zaludu mi biser, kad mi grlo davi.
Bolje je biti i mali gospodar nego veliki sluga.
Koji hrt dva zeca tera, nijednog ne uhvati.
Ko se meša s tricama, pojedu ga svinje.
Čiji gresi, toga i kajanje.
Bolje je nemati nego otimati.
Voda sve opere do crna obraza.
Časna haljina sramote ne pokriva.
Bolje je verovati svojim očima nego tuđim rečima.
Krivo sedi a pravo govori.
Laž gde ruča, tu ne večera, a gde omrkne, tu ne osvane.
Mnogo ašova treba da se istina sahrani.
Ako je trava pokošena ostalo je korenje.
Zrno po zrno pogača, kamen po kamen palača.
Ko ne čini ništa, zlo čini.
Ko neće kad može, ne može kad hoće.
U tekućoj vodi mulj ne leži.
Od jednog udarca, dub ne pada.
Gde nema rada tu nevolja vlada.
Lenjost troši dušu kao rđa gvožđe.
