Ukrcaju se u jedan čun pet šest prostaka i jedan pop da se prevezu preko jedne rijeke iliti blata, dok ta jedan mah puhne žestoki vjetar i izvrne se čun te svi u blato. Po sreći svi su znali plivati do samoga popa, dok načnu se topiti, te se svaki od njih uhvati za čun i prepliju na drugu stranu. Kad se vrate kući, kažu i popadiji sve kako je bilo, i da se pop bez pameti i bez potrebe utopio.
Stane u sav plač popadija kukati kao kome je nevolja, pak ih zapita: „Kako se utopi?“ A oni joj odgovore: „Kad se izvrnu čun, i mi svi u vodu panusmo, svi jednogrlice zavikasmo: „Daj pope ruku! Daj pope ruku!“ i on mogaše lasno dati tek da hoćaše, ma ne dade i u toliko se utopi. „Znam ja, kukava kukavica“ reče popadija „da je tako, ma da ste mu zavikali: „Na, pope, ruku, hoćaše skapulati, jer je vazda (teško mene!) naučio uzimati, a ne davati.“
inustracija: Kreativni centar
