Na izlogu jedne prodavnice u centru grada stajao je natpis na kome je pisalo „Psići na prodaju“. Privučen natpisom, jedan mali dečak stajao je ispred tog znaka i upitao vlasnika kada se on pojavio na vratima: „Za koliko novca nameravate da prodate te kučiće?“
Vlasnik radnje je odgovorio: „Za nekih trideset do pedeset dolara.“
Dečak se odmah mašio za džep i izvadio sve što je imao. „Imam svega dva dolara i trideset sedam centi.“ – rekao je. „Da li biste mi dozvolili da uđem da ih vidim?“
Vlasnik radnje se nasmejao, a zatim zviznuo, iz kućice za pse izašla je prvo kuja i otrčala do drugog kraja radnje. Za njom je trčalo pet malih, nežnih loptica od krzna. Jedan psić poprilično je zaostao za ostalima. Dečak je odmah primetio da psić koji zaostaje šepa, pa je pitao: „Šta, se desilo sa ovim mailišom, šta nije u redu sa njegovom nogom?“
Vlasnik je objasnio dečaku da je veterinar pregledao to kučence i utvrdio da ima iščašen kuk. Takođe je rekao da će uvek će šepati. Da će uvek biti takav. Dečak se najednom vrlo uzbudio. „Želim da kupim baš tog psića.“
Vlasnik radnje mu je rekao: „Ne, ti ne želiš da kupiš baš tog psića. Ali ako ga baš stvarno želiš, spreman sam da ti ga poklonim.“
Dečak se veoma uznemirio. Pogledao je vlasnika radnje pravo u oči, i preteći prstom rekao: „Ne želim ga kao poklon. Taj mali pas vredi isto toliko koliko i ostali psići, sada ću vam dati dva dolara i trideset sedam centi, a pedeset centi plaćaću vam mesečno sve dok ga ne isplatim.“
Vlasnik radnje ga je i dalje ubeđivao: „Ti ustvari, ne želiš da kupiš tog psića. On nikada kao drugi psi neće moći da trči, skače i igra se sa tobom.“
Tada je mali dečak seo, povrnuo svoju nogavicu pantalona i pokazao vlasniku radnje svoju uvrnutu levu nogu u velikoj metalnoj protezi. Pogledao je vlasnika radnje i nežno odgovorio: „Vidite. Ni ja ne mogu dobro da trčim, a tom malom kučencetu potreban je neko ko će ga zaista razumeti!“
