Srebrni taliri
Bila jednom dobra devojčica kojoj su umrli otac i majka. Jadna devojčica bila je tako siromašna da nije više imala ni sobicu u kojoj bi stanovala, ni krevetac da u njemu spava. Ništa drugo nije imala sem odeće na sebi i parčeta hleba u ruci koje joj beše dao neki čovek dobra srca. A devojčica je bila dobra i plemenita. Osećala se napuštenom od svih, pa je krenula u svet uzdajući se samo u sebe.
Kad je dospela na jedno prostrano polje, srete je neki stranac i zamoli: – O devojčice, daj mi nešto za jelo, mnogo sam gladan!
Devojčica mu odmah dade ono jedino parče hleba i poželi prijatan ručak. Zatim produži dalje. Tada joj u susret naiđe jedno dete, koje je plakalo i govorilo: -Tako mi je hladno po glavi, daj mi nešto da se pokrijem!
Devojčica skide kapicu i dade je detetu.
Išla je još neko vreme, a tada putem naiđe drugo dete, Na sebi nije imalo majicu, pa mu beše veoma hladno. Zato mu je devojčica dala svoju majicu. A zatim je došlo i treće dete, koje devojčicu zamoli za suknjicu. I ona mu dade. Najzad je stigla u šumu. Mrak se već beše spustio, kad se pojavi i četvrto dete, moleći devojčicu za njenu košuljicu. Devojčica pomisli: – Već je sasvim mračno, niko me neće videti mogu mu poklonici svoju košuljicu. – Skinula je košuljicu, te je pokloni detetu. Dok je tako stajala u šumi, bez ičega na sebi, sa neba počeše da padaju zvezde. A te zvezde bile su pravi srebrni taliri. Pa iako beše bila dala drugima sve, ček i košuljicu, devojčica se istog trenutka oseti kao da na sebi ima meku košulju od najlepšeg platna. Pokupila je talire i otada više nikad nije bila siromašna.
