Pred vama su dve basne o žabama koje je napisao Žan Lafonten, francuski pesnik i basnopisac. Svaka od njih nosi svoju pouku, a na vama je, da je pronađete, zapamtite i primenite na svoj život ako je to moguće.
Žabe traže kralja
Jednoga dana, skupile se sve žabe iz bare i odlučile da zamole Boga da im pošalje kralja. U želji da što pre okonča tu silnu graju, Bog im sa nebesa u baru posla jedan panj. Panj se sa velikim treskom sruči usred bare, a preplašene žabe razbežaše se na sve strane. Od silnoga straha, a i zbog svoje kratke pameti, nijedna žaba se nije usuđivala da novoprispelog kralja-džina pogleda u oči.
Posle izvesnog vremena, jedna silno radoznala žaba se usudi da izviri iz svoje rupe, a za njom polako krenuše i ostale…
Tako u grupi, ohrabrene, priđoše panju, i ubrzo zaboraviše sav strah i poštovanje pa se ćutljivom kralju popeše na leđa. Iako se kralj nije bunio, žabe nisu bile zadovoljne pa se ponovo požališe Bogu: „Hoćemo drugog kralja! Ovaj što ćuti nikako ne valja!“
Dosadi Bogu da se s njma bakće, te pozva ždrala koji se u tren oka stvori u bari. E, sad nastadoše grdne muke: kralj je gladan, hteo bi da jede… Tek tad nastade silna halabuka i diže se do nebesa. A Bog na to zagrme: „Šta? Zar su bogovi sluge vašeg ćefa? Zašto niste čuvale prvog kralja koji beše blage ćudi? Sad poštujte ovoga: treći koji dođe mogao bi da bude još i gori!“
Žaba i vo
U nekoj bari – žapci ko žapci , svi radili isto što i svi žapci u svim barama. Svi osim jednog. Taj je vido vola; pozamašan je to bio vo, svidelo se žapcu kako izgleda kad je neko tako veliki pa je i on hteo da postane veliki. Rekao je žabi pored sebe:
„Vidiš onog vola?“
„Vidim“, reče mu žaba.
„E, sad pazi! Sad ćeš videti da sam i ja sposoban da postanem tako veliki. Kad može on, mogu i ja!“
„Hajde da vidimo“, reče žaba znatiželjno.
Udahnu žabac vazduh, nape se iz sve snage, nadu sebe koliko je god to bilo moguće i pomisli: „Tako ću postati veliki!“
„Jesam li?“, jedva prozbori.
„Nisi bogme“, odgovori žaba, „teraj dalje.“
Još jače se žabac napnu, pa još jednom upita, ali isti odgovor dobi.
Najzad je vala rešio da ide do kraja: napeo se, strašno se napeo, prenapeo se, naduo se kao balon.
„Jel’ sam sad ko vo?“, procedio je. Žaba zausti da odgovori, al’ uto – pup!, prepuče žabac. Rastruri se onako kako se i naduo – kao balon.
„Odeeee!“, reče žaba razočarano.
A roda koja je u ševaru stajala na jednoj nozi, dugo je, dugo smišljala i najzad smislila, pa kazala mladuncima svojim:
Napetom žapcu na silu je sličan
na silu ko bi da postane veći.
Zalud se hvali: „Ja sam tome vičan!“,
prsnuće brzo, slavu neće steći.
