Narodni mitovi i legende o Zlatiboru

0
135

Ako ste zaljubljeni u zvezde i volite da ih posmatrate tokom bistre noći, ako volite miris borova i miris belih narcisa, da gledate jaganjce rasute po planini i uživate i savršenom miru prirode, posetite Zlatibor.

Idealna planinska klima, zdrava pijaća voda, planinski potoci za ribolov, veštačko jezero, zdravo voće i povrće – ovde je sve ono što regeneriše čovekov duh i telo!

Prošetajte od Partizanskog sela do Ribnice i od Tornika do Vodica i Murtenice. Doživećete pravu avanturu duha i tela.

Ako vas zanimaju legende i mitovi naših krajeva, evo kako su naši stari umeli da vole Zlatibor, kakve su priče i legende kolale selima u stara vremena.

Nekoliko legendi o Zlatiborskim mestima

U nedavnoj prošlosti, Zlatibor se zvao Rujno. Naziv dolazi od župe Rujno kako se ceo ovaj region zvao.

U ovoj župi je podignut i manastir Rujno, razrušen u 16. veku, u kom su se nekad štampale prve knjige. Opet, Rujno je ime dobilo po nekoj biljci „ruj“ od koje se se pravile boje za tkanine i štavljenje kože i koje su se izvozile u Dubrovnik.  O samom nastanku imena planine postoji više legendi.

Foto: Maja Stosic/wikipedia
Foto: Maja Stosic/wikipedia

Po prvoj, mislilo se da je planina ime dobila po nekim borovima sa žutom četinom boje starog zlata, (kažu da su od te vrste borova ostala svega nekoliko primerka). Naučno ime te vrste četinara je „Pinus silvestris variegata Zlatiborica“.

Po drugoj legendi, doseljenici iz Crne Gore i Hercegovine bili su toliko oduševljeni bogatom borovom šumom, da su o planini spevali neke pesme i poskočice uz refren „Zlatni bor je to!“, i tu radosno ostali i napravili brvnare i kolibe.

Treća legenda kaže da je Zlatibor ime dobio po suvatima, pašnjacima koji s jeseni dobijaju žutu boju poput zlata, pa su seljaci pašnjake zlatnim nazivali (a kako su u blizini rasli i borovi, nastala je u narodu i ova složenica).

Oko

Na jednoj  oznaci u centru Zlatibora, pored puta stoji oznaka „Oko 6 km“. Mnogi putnici ovde zastanu, ne znajući tačno šta znači ovaj putokaz, dok ne dobiju informaciju da put  vodi do izvora „Oko“. Legenda kaže da se nekada davno, nekoj devojci slaba vida u snu javilo da se na Vidovdan umije vodom iz Belog izvora i da će progledati.

Devojka tako i uradi, umije se i progleda. I Beli izvor od onda prozvaše Oko.

Na ovom izvoru je 1931. podignuta spomen česma, ratnicima iz okolnih sela kojisu poginuli u oslobodilačkim ratovima 1912-1918.. Do izvora je izgrađen put, a danas  se u blizini može pronaći i poneki paviljon za odmor, preteča etno-domaćinstava.

Devojački grob

U mestu Čavlovac na Zlatiboru postoji mesto „Devojački grob“, a malo dalje i „Svatovsko polje“.  Priča se da su hajduci nekad davno poveli svome starešini devojku iz Mokre Gore, i kad su naišli preko Čavlovca (gde je tada vodio put) naišli su na turske čete. Kako je Turaka bilo mnogo, to su u neravnomernoj borbi svi hajduci izginuli.

Devojka je jadna i uplašena krenula da beži, ali avaj, kad je shvatila da ne može pobeći, nožićem koji je imala u skutima, ubola se u  srce i na mestu poginula. Tu je i sahranjena, te otuda mesto u narodu prozvaše „Devojački grob“.

Jokina ćuprija

Danas je ovde most od armiranog betona, blizu Vodica, koji spaja obale Crnog Rzava i vodi ka Sandžaku. Priča vezana za ovu ćupriju odigrala se naravno u ta davna vremena kada su se voleli momak Jovan i devojka Joka.  Jednom prilikom dok su sedeli na obali reke i sanjarili, natuštili se oblaci preko Čigote i krenuo jak pljusak; Rzav je nadošao i povukao devojku u brzake, odnevši je sa sobom, a momak ostao na obali očajnički gledajući kako mu voda odnosu dragu.

Prošli su dani, Jovan je od tuge otišao u beli svet iz koga se više nikad nije vratio. Nestalo je i Joke i Jovana,  a za uspomenu na mladu devojku, seljaci su napravili mali, drveni  most koga su prozvali Jokina ćuprija. I današnjem mostu, koji su kasnije podigli na tom mestu, ostade isto ime.

Carevo polje i Careva voda

Između Zlatiborskih visova Čigote, Tornika i Murtenice,  nalazi se veliko polje sa najlepšim pašnjacima i travama Zlatibora. Zovu ga „Carevo polje“. Kažu da je car Dušan, vraćajući se jednom prilikom iz Dubrovnika, stao da prekonači sa svojom pratnjom pored planinskog vrela, koje se izvire u srcu ovog polja. Gostoljubivi seljaci odmah doneše caru na dar lepu, belu pogaču.

Na njegovo pitanje odakle im pogača, oni mu odgovore, iz sela Zloselice, na to im car reče „Kad u tom selu rađa tako bela pogača, ma nije ono Zloselica, nego Dobroselica“. I od tada selo promeni ime, hladnu planinsku vodu nazvaše „Careva voda“, a polje dobi ime „Carevo polje“. Kažu da je tako lepo kao da je baš kao carsko.

Popov kolac

Nedaleko od „Carevog polja“ nalazi se selo „Popov kolac“, preko koga vodi put za Belu Reku i druga zlatiborska sela. Nekad davno, selo je postalo predmet svađe Srba i Turaka. Turci su uporno tvrdili da je to njihovo zemlja, pa pozvaše jednog sveštenika da potvrdi zakletvom da je srpsko parče zemlje. Kako je bio i veliki rodoljub i dovitljiv čovek, sveštenik u čizme stavi malo zemlje sa srpske strane i zakle se pred svima da stoji na srpskoj zemlji. Saznaju Turci za ovu njegovu zavitlanciju, uhvate ga i nabiju na kolac.

Od tada se ovo mesto zove „Popov kolac“.  Da bi sačuvali uspomenu na ovaj čin pobune sveštenika, seljaci su dugo čuvali taj kolac (priča se da su tu posle oslobođenja od Turaka stavili i krst koji je tu stajao do posle prvog svetskog rata).

Hajdukova zadužbina

U selu Dobroselici se nalazi mala drvena crkva. Udaljena je 19 km od Zlatibora, a 5 km od Vodica. Posvećena je svetom proroku Iliji. Tek poneki stariji stanovnik sela zna istoriju ove lepe građevine. Pre više od dva veka nju je podigao jedan hajduk. Hajduci su u to vreme napadali i pljačkali domaćinstva begova i aga u okolnim zaseocima, te je i ovaj hajduk zlatnike pokupio od nekog zulumćara, bogatog bega susednog sela.

To blago je upotrebio na korist sela: napravljena je crkva brvnara, od borovih stabala i sa visokim drvenim krovom. Ima neobično male dimnezije i spada u tipičan primerak stare arhitekture. Na spoljnim vratima se nalazi velika brava koja zauzima dobar deo vrata. Jednom prilikom, kada su Turci iz Sandžaka upali u Dobroselicu 1809. godine, pored velikog broja kuća zapalili su i ovu, „hajdukovu zadužbinu“.

Ali, ona nije potpuno izgorela jer je kiša ugasila veliki plamen. Dugo je stajala tako nagorela pa su seljaci sakupili sredstva i obnovili je tek 1821. Oko crkve se nalazi i seosko groblje. Kažu da ga je zasnovao onaj hajduk koji je i napravio crkvu.

O cvetnoj i prostranoj planini Zlatibor, pevali su mnogi pesnici i pisali putopisci i hroničari. Evo dve divne pesme iz pera Stevana Raičkovića i Ratka A. Mitrovića

Zlatiborska presma, Stevan Raičković

„Ako se nebo širilo kao plava uteha,

ako je sunce imalo nešto od tvoga disanja:

mi smo bili dva bora, tužna, bez greha,

dve grane što se lome i – ćutanje, dva pitanja.


Izgovorena tiho kao kamen da pita

(tiho, sasvim, da se do besčujnosti čuje);

skoro nemušta (tako samo pričaju žita

svoju nejasnu ljubav u vetrovima što huje).


Znam: odvojilo se nešto od svega, k'o ostrvo,

i postojalo tako, samovalo, samo.

Ako smo zvali ljubav – tiho je šumelo drvo

to na kom je rasla misao da nešto znamo.


Zato su ulazile u nas daljine, one daleke,

pa oticale lepe kao zvezdano nebo, i gušće.

Od njih su nam ruke bivale po dve nemirne reke

sa pustim obalama što traže blago ušće“

O, visoki bore! (Usamljenom boru pod Čigotom), Ratko A. Mitrović

-odlomak-

„O visoki bore, što se gibaš tako?

Da l’ tajanstven šumor  tih čarobnih grana

urvinama strašnim doba propraćava?

Ili priče zbori iz prošlijeh dana?

Ili možda plačeš godine brojeći

u kršnome bregu k'o proklet stojeći?

O, ne plači bore! Ponosi se time:

što poljupce prve, sunce sa istoka,

k’o na slavljenika, pogleda visoka,

na te tvoje lepe, k o iz bajke vlasi,

prvenstveno stavi, i time te krasi.

Daleko od sveta, pakosti i zala

uz slatki žubor potoka što skače,

ti postojno slaviš tišinu i vreme

ali nikad nećeš čuti kako plače

istina i ljubav što ih zlobe boče

da života čašu slašću ne dotoče.“

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da unesete svoj komentar
Unesite svoje ime