Ukratko: Magla nastaje kada se vlažan vazduh tik uz tlo ohladi dovoljno da se vodena para pretvori u mnoštvo sitnih kapljica. U jesen je češća zato što su noći duže, tlo se lakše hladi, a u vazduhu često ima dovoljno vlage. Zato nas vedro, mirno jutro posle vlažnog dana može dočekati u belom oblaku, naročito u dolini ili kraj reke.
Kako nastaje magla?
Zamislite maglu kao oblak koji se spustio do tla. Vazduh uvek sadrži nešto vodene pare, ali njena količina koju može da zadrži zavisi od temperature. Kada se vlažan vazduh ohladi do tačke rose, para počinje da se kondenzuje na sićušnim česticama u vazduhu. Nastaju kapljice toliko male da lebde, umesto da odmah padnu kao kiša. Kada ih ima mnogo, rasipaju svetlost i zaklanjaju ono što je ispred nas.
Nije dovoljno samo da bude hladno. Suv, hladan vazduh neće automatski napraviti maglu. Potrebna je i vlaga, kao i odgovarajući odnos hlađenja i strujanja vazduha. Zato se magla može pojaviti iznenada na jednoj deonici puta, dok je samo nekoliko kilometara dalje sasvim vedro.
Zašto je češća u jesen?
Jesen donosi kombinaciju koja pogoduje jutarnjoj magli: noći postaju duže, Sunce tokom dana slabije zagreva tlo, a posle kiše zemlja i vegetacija ostaju vlažne. Kada je noć vedra, tlo efikasno gubi toplotu zračenjem. Ono zatim hladi najniži sloj vazduha. Ako je vetar slab, taj ohlađeni sloj ostaje blizu površine i može da dostigne tačku rose.
To ne znači da je svako jesenje jutro maglovito. Jak vetar može da izmeša vazduh i oteža stvaranje ovakve magle. Oblaci tokom noći, s druge strane, mogu da uspore hlađenje tla. Upravo zato se magla ne predviđa samo pogledom na kalendar: važni su vlažnost, temperatura, oblačnost, vetar i oblik terena.
Ova vrsta, koja nastaje zbog noćnog hlađenja tla, zove se radijaciona magla. Američka Nacionalna meteorološka služba navodi da je naročito česta u jesen i zimu i da se često stvara tokom noći, a razilazi nakon što Sunce zagreje podlogu. Reč „radijaciona” ovde se odnosi na odavanje toplote zračenjem, ne na radioaktivnost.
Zašto se magla zadržava u dolinama i pored reka?
Hladan vazduh je gušći od toplog i tokom mirne noći može da klizi niz padinu i skuplja se u nižim delovima terena. Zato sa brda ponekad vidimo prizor nalik belom moru koje ispunjava dolinu, dok je iznad njega vedro. Takva magla može da bude upornija ako se hladan sloj zadrži ispod toplijeg vazduha i mešanje je slabo.
Reke, jezera, mokro zemljište i vlažna vegetacija mogu da obezbede vodenu paru. Ipak, blizina vode nije garancija: važna je razlika u temperaturi vode i vazduha. Kada hladniji vazduh prelazi preko relativno toplije vode, može nastati takozvana isparavajuća magla, ona koja izgleda kao da se para diže sa površine. Dolinska magla i magla nad vodom zato mogu izgledati slično, ali ne nastaju uvek na isti način.
Da li svaka magla nastaje noću?
Ne. Radijaciona magla je poznata po jutarnjim prizorima, ali postoji i advekciona magla. Ona nastaje kada se topao, vlažan vazduh pomera preko hladnije površine i pritom se hladi. Za razliku od magle koja nastaje tokom mirne noći, advekcionoj je potrebno kretanje vazduha; može da zahvati veću oblast i da se ne raziđe čim svane.
Postoji i smrzavajuća magla: kapljice ostaju tečne i kada je temperatura ispod nule, a pri dodiru sa hladnim predmetima mogu da se zalede. Zbog toga takvo vreme nije samo problem za vidljivost nego može da stvori klizave površine. Ove razlike opisuju britanski Met Office i druge meteorološke službe; naziv magle govori nam nešto o načinu njenog nastanka, ne o tome koliko će prizor biti lep na fotografiji.
Magla ili izmaglica: gde je granica?
U svakodnevnom govoru često kažemo „magla” čim pejzaž deluje zamućeno. Meteorolozi prave precizniju razliku prema vidljivosti: prema Met Office objašnjenju, magla je kada vodene kapljice pri tlu smanje vidljivost na manje od jednog kilometra, dok je kod izmaglice vidljivost veća. Granica pomaže u izveštavanju o vremenu, ali se pri šetnji ili vožnji uslovi mogu brzo menjati.
Nije svako zamućenje vazduha sastavljeno od vodenih kapljica. Suve čestice poput prašine ili dima mogu da stvore sumaglicu, čak i kada se vazduh nije ohladio do tačke rose. Po boji ne možemo pouzdano odrediti o kojoj se pojavi radi. Ako je kvalitet vazduha važan zbog zdravlja, treba pogledati i zvanična merenja, a ne oslanjati se samo na pogled kroz prozor.
Kada se magla razilazi?
Tipična jutarnja radijaciona magla počinje da slabi kada Sunce zagreje tlo i najniži sloj vazduha. Kapljice isparavaju, a vidljivost se popravlja. Vetar takođe može da razbije hladan sloj i izmeša vazduh. Ipak, u dubokoj dolini ili pod dugotrajnom temperaturnom inverzijom magla može da ostane mnogo duže — ponekad i tokom popodneva. Advekciona magla može opstati dok god pristiže vlažan vazduh nad hladnu podlogu.
Zato nije mudro pretpostaviti da će „sigurno nestati do devet”. Ako rano krećete na put, proverite prognozu i upozorenja za konkretnu rutu, ne samo za mesto polaska. U gustoj magli usporite, ostavite više prostora između vozila i koristite svetla prema važećim pravilima. Lep jesenji prizor ne menja činjenicu da vozači, biciklisti i pešaci vide znatno manje nego po vedrom danu.
Šta da zapamtimo sledećeg maglovitog jutra?
Najkraći odgovor glasi: vlažan vazduh se ohladio, sitne kapljice su nastale pri tlu i smanjile vidljivost. U jesen se taj niz lakše odigra zbog dugih noći i čestih vlažnih površina, posebno kada je vedro i mirno. Ali poreklo magle nije uvek isto: nekad se hladan vazduh skuplja u dolini, nekad vlažan vazduh prelazi preko hladne podloge, a nekad se „para” diže iznad toplije vode.
Ako volite ovakva kratka objašnjenja prirodnih pojava, pogledajte i zašto lišće menja boju u jesen. Magla i boje lišća imaju različite uzroke, ali obe pokazuju koliko se toga u prirodi menja kada dani postanu kraći.
Izvori za proverljive meteorološke podatke: Met Office — What is fog? i National Weather Service — Radiation Fog. Naslovna slika je originalno generisana ilustracija, ne fotografija konkretnog mesta ili meteorološkog događaja.
