Jovan Dučić, bio je pesnik, diplomata i akademik. Rođen je u Trebinju, u Hercegovini, a ovo su neke njegove misli:
Dučićeve misli
Ali lepota i ljubav, to su sreće koje nisu dovoljne bednom čoveku, jer je on uplačen, prestravljen životom od kad je počeo da hodi po suncu.
Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ilil krivouman, čak i rđav.
Hrabrost je jedan veliki uslov sreće, bez hrabrosti se ne može biti srećan.
Mi celog života nešto čekamo, a nadati se to je pomalo očajavat, zato su stari mudraci propovedali, kao uslov sreće, ništa ne čekati.
Najveći stepen sreće to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak čoveku put da dođe do svoje slobode.
Ne čekajte nikakvo dobro od ženine pameti, nego samo od ženinog srca. Ja pamet čoveka računampo onome što kaže, a pamet čene po onome što ne kaže.
Od onog što sam maločas izrekao, ne bi li bolje bilo da sam prećitao bar polovinu? A od onog što sam sada smislio da kažem, ne bi li bolje bilo da ništa od toga svega uopšte ne kažem, ili čak da izgovorim nešto sasvim protivno?
Iskrenost ne znači reći sve što čovek misli, nego ne reći nikad ono što ne misli.
…Zato ljudi najčešće naprave ono što su najviše izbegavali, i izgovore ono što su najviše želeli da prećute. Stoga ne hvatajte ljude u pogreškama, praštajte uvrede, i ne pamtite reči.
Samo čovek miran, izgleda uvek gospodarem i sebe i drugih, dostojanstven i ponosit.
„Ono što u ljudima postoji zversko ne može se ukrotiti nikakvim poklonom, koliko se to može ukrotiti lepom rečju.“
“Čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese; i potrebna je velikodušnost koju on ne može ni razumeti.”
Nije točno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće, točno je, naprotiv, da je svaki čovek uvek sam kovač svoje nesreće.
Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljeni – za čudo, uvek smešni za sve ostale ljude.
Nije zlo samo u samovolji rđavih, nego i u slabosti dobrih. Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, nego od ljudi.
