Manastir, monah, vuk i gavran. Kao da je reč o bajci, ali priča je stvarna. Daleko od surove civilizacije, pod okriljem božijeg blagoslova živi jedini monah, i to u društvu vučice Alfe, pripitomljenog gavrana i sokola.
{youtube}KYUeIlIjeI0{/youtube}
I papagaj Ara često je deo ove čudne ali vesele družine koja potvrđuje da ljubav spaja i nespojivo. Ko je do sada vuka ili gavrana svrstavao u divlje životinje neobične ćudi, razuveriće ga priča jeromonaha Amvrosija.
Na 32. kilometru od Ivanjice, u živopisnom selu Kovilje gde je priroda netaknuta, sačuvana u izvornoj lepoti koja putnike namernike ostavi bez daha, nalazi se manastir Svetih arhangela Mihaila i Gavrila. Manastir je dva veka čekao svog monaha. I on je došao. Da li vera i ljubav čine čuda ili je reč o slučajnosti, ali monah Amvrosije pripitomio je vuka i gavrana, koga uči da govori. Svakodnevno društvo mu pravi i soko koji najradije vreme provodi na monahovom ramenu, a priključi se i papagaj Ara kako bi družina bila kompletna. Svi su tu, bez okova, kaveza, žice i ograde. Žive na slobodi koja ih je vezala jače od bilo kakvih stega.
– To je materijalni dokaz da postoji nešto jako što ti daje snagu i može da ti dune vetar u krila, da živiš slobodno – kaže monah.
Uvek nasmejan i dobro raspoložen, jeromonah Amvrosije razbija ustaljenu sliku povučenih, tihih i neretko namrštenih monaha koji komuniciraju isključivo putem molitvi i monaških obreda. Amvrosije je drugačiji. Druži se sa životinjama. Ljudi kažu da životinja može da oseti sve ono što čovek ne može. Kažu i da životinje neće prići čoveku koji ima loše misli. Ovom monahu šestomesečna vučica jede iz ruke.
– Vučica je sa mnom pola godine. Odgajam je od samog rođenja. Imala je možda petnaestak dana kada su mi je neki ljudi doneli. Jela je na cuclu mleko. Borila se za život i, evo, sad je već velika. Čim se malo oporavila i odrasla, pustio sam je na slobodu. Nisam mogao da izdržim razmišljajući kako je ovde možda sputana. I jako sam bio tužan, uveren da se neće vratiti. Ali ona je bila u šumi, uživala, trčala i opet došla meni. Od tada je tu, sa mnom, uvek me prati u stopu – priča monah Amvrosije.
Retko govori o životu pre Boga, kaže da je voleo muziku, a sada ovde uživa u sopstvenom miru, blagostanju i lepoti. Voli životinje, ali i one njega. I gavran je pripitomljen ali slobodan. S vremena na vreme „ode na turneju”, ali se uvek vrati.
– Baš kada pomislim da nas je napustio i da se neće vratiti, on doleti. Sleti mi na ruku i miruje. Uživam da ga posmatram – kaže monah.
Iako je u ovoj parohiji meštana sve manje zbog velike migracije stanovništva u gradske sredine, lepota manastira iz 12. veka je neosporna.
Izgrađen je u steni pored reke. Manastirski kompleks čine dve crkve. Prva je posvećena svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu, a druga svetom Nikoli. Crkva posvećena svetim arhangelima smeštena je u pećinskom delu stene. Prvi put se pominje 1606. godine u Kruševačkom pomeniku. Raški mitropolit Gavrilo obnovio je manastir 1644. godine i ostao u njemu sve do izbora za patrijarha. Tada je izgrađena crkva Svetog Nikole, koja je većih dimenzija od crkve posvećene svetim arhangelima.
Manastir je imao izuzetan značaj kao kulturni i duhovni centar ovog kraja. Ovde je otvorena jedna od najstarijih škola u Srbiji, godine 1867. Postojala je i škola za buduće sveštenike. Od 1813. godine manastir je vršio aktivnu funkciju redovne parohijske crkve.