Sadržaj
Kada ste poslednji put bili u restoranu?
Da li vam se svidela usluga?
Konobari i konobarice su veoma bitan aspekt ugostiteljstva, pa uspeh svakog ugostiteljskog objekta zavisi od njihove profesionalnosti. Jednostavan čin donošenja hrane i pića gostima ima bogatu istoriju vekovima unazad.
U nastavku teksta saznajte zanimljive činjenice iz ugostiteljstva i kratku istoriju koja je oblikovala ovu industrijsku granu kakvu danas poznajemo.
Uniforme kao sredstvo za povećanje profita
Svako se obraduje uniformisanom konobaru sa poslužavnikom punim ukusne hrane. Međutim, da li ste znali da su prve uniforme za konobare bili kostimi dizajnirani da dovedu kupca na vrata?
Većina konobara restorana i hotelskih kuhinja u 19. veku bili su muškarci. Nosili su bele rukavice kako bi pokazali da prstima nisu dodirnuli hranu, dok su ženski konobari uobičajeno radili na niže rangiranim mestima poput sipanja pića u šanku.
Često su smatrane ženama niskog morala, pa je zlostavljanje od strane muškaraca bilo sastavni deo njihovog posla.
Već 1860. godine, muzičke sale počele su agresivno da reklamiraju prisustvo “lepih devojaka konobarica”, čiji posao je bio da dostavljaju muškarcima pivo i koktele.
Reformatori su naposletku uspeli da uklone lepe devojke konobare zabranivši prodaju alkohola u muzičkim salama, međutim, saznanje da ženski konobari mogu da privuku muške goste i povećaju profit nije nestalo.
Sredinom 1890-ih određeni kafići predstavili su žene konobare odevene u dukseve do kolena, tako da im se vide noge. Pod izgovorom praktične prednosti ovakve uniforme, ugostiteljski objekti su povećavali profit izlaganjem ženskog tela u pretežno muškom društvu.
Ovakva praksa se nastavila do danas.
Sposobnost privlačenja profita igra značajnu ulogu u spremnosti žene da izvrši ulogu seksualnog objekta, a osim toga, muški gosti su mnogo više pili u prisustvu lepih žena.
Shodno svrsi, konobarice iz 1960-ih godina primale su deo čeka u odnosu na promet, a ne redovne plate.
Počeci ugostiteljske usluge
Karijera konobara i konobarica započinje industrijalizacijom hrane. Pre toga, žene su dominirale pripremanjem i posluživanjem hrane u većini kultura. Iz tog razloga, trovanje kao sredstvo atentata je karakteristično mahom za žene ubice, jer praksa otrovane hrane se može pronaći kroz mnogobrojne istorijske slučajeve.
Jedna od ozoglašenih trovačica bila je markiza de Brinvilliers, koja je bila optužena i osuđena zbog trovanja svog oca i dvoje braće kako bi nasledila svo bogatstvo porodice.
Njena smrt iznedrila je početak afere sa otrovima, velikog skandala tokom vladavine francuskog kralja Luja 14, u kojem se aristokrate optužene za bavljenje vračanjem i trovanjem ljudi.
Ovo je samo jedan od mnogobrojnih slučajeva u kojima se otrov stavljao u hranu, pa su iz tog razloga tadašnji konobari, zajedno sa kuvarima, morali uživati veliko poverenje svakog vladara.
Napojnice kao osiguranje brze usluge
U 19. veku, rad u restoranima i kafićima nije bio tako profitabilan kao danas. Ne samo da su se poslodavci uzdržavali od plaćanja uslužnog osoblja fiksnom platom, već su konobari morali da dele troškove sa svojim poslodavcem, a neki su čak morali da plaćaju naknadu za privilegiju rada.
Pošto je tržište bilo prenatrpano, zapošljavanje radnika postalo je praktično besplatna transakcija za ugostiteljski objekat. Ne samo to, već se zapošljavanje razvilo u deo prihoda.
Osoblje za usluživanje, kako su se tada zvali konobari, plaćalo je priliku da sakuplja napojnice. Iako se čini da je davanje bakšiša nešto što je oduvek bilo sastavni deo ugostiteljstva u celom svetu, ovaj čin je pozamljen iz Evrope.
Veruje se da su napojnice nastale u kafanama Engleske u 17. veku. Pijanci su ubacivali novac u kutiju da bi osigurali brzu uslugu konobara: To insure promptitude, ili skraćeno T.I.P.
Neposredno nakon rata krajem 1800-ih, amerikanci su putovali u Evropu i svedočili davanju napojnica, pa su sa sobom vratili “aristokratski” običaj u želji da dokažu svoje obrazovanje i klasu kojom pripadaju.
Pokret protiv bakšiša brzo je započeo je krajem 1890. godine, jer je većina amerikanaca verovala da će na taj način stvoriti nižu klasu koja je potpuno zavisna od višeg staleža.
Kao što smo već pomenuli, koliko ste zadovoljni uslugom restorana ili kafića u velikoj meri zavisi od profesionalnosti konobara koji poslužuju hranu i piće. Ipak, očekivana usluga zavisi od kulture. Amerikanci uglavnom favorizuju samouslužne restorane i lance brze hrane, u kojima je nivo usluge nizak, a očekivanja kupaca ograničena.
Sa druge strane, postoje prestižni restorani u kojima se od konobara očekuje da udovolji gostu i ispuni sva njegova očekivanja.
Između ove dve krajnosti nalazi se sve popularniji restorani koji svojim izgledom i reklamom imitiraju luksuzne restorane. Međutim, čineći tako stvaraju očekivanja od svojih gostiju koja ne mogu da ispune, pa su konobari i konobarice upleteni između efikasnosti koju zahteva uprava restorana i visokih očekivanja kupaca koje moraju da ispune.
