Po savremenom shvatanju, svaka materija sastoji se od sitnih naelektrisanih čestica. Prema toj teoriji, elektricitet je prosto strujanje elektrona i drugih naelektrisanih čestica. Reč „elektricitet“ dolazi od grčke reči „elektron“, što znači ćilibar! Vidite, dakle, da su još 600. godine pre nove ere grci znali da ćilibar, kad se protrlja, može da privlači lake komadiće plute i hartije.
U proučavanju elektriciteta veći napredak nije učinjen sve do 1672. Te godine je Oto fon Gerike proizveo jače naelektrisanje držeći ruku na sumpornoj kugli koja se obrtala. Godine 1729. Stiven Grej otkrio je da neke supstancije, na primer metali, prenose elektricitet sa jednog mesta na drugo. One su nazvane „provodnici“. Grej jetakodje otkrio da druge materije, kao što su staklo, sumpor, ćilibar i vosak, ne prenose elektricitet. One su nazvane“ izolatori“ ili „neprovodnici“. Sledeći važan korak učinjen je 1733, kada je Francuz Di Fej otkrio pozitivno i negativno naelektrisanje, mada je ona smatrao da su to dve različite vrste elektriciteta.
Ali tek je Bendžamin Frenklin pokušao da objasni šta je elektricitet. Po njemu, sve supstance u prirodi sadrže „električni fluid“. Medjusobnim trenjem nekih supstanci izvesna količina tog fluida prebaci se sa jednog mesta, kao višak, na drugo. Franklin prvi utvrđuje identičnost munje s elektricitetom, postavlja novu teoriju elektriciteta, dokazujući postojanje pozitivnog i negativnog elektriciteta, pronalazi gromobran, što mu donosi svetsku slavu.
Verovatno najzačajni napredak u nauci o elektricitetu otpočeo je kada je Aleksandro Volta 1800. godine izumeo prvu bateriju. Ona je dala svetu prvi stalni, pouzdani izvor električne struje i dovela je do svih važnih otkrića u vezi sa upotrebom elektriciteta.
