PUSTINJSKE BILJKE – Biljke koje žive u vrlo suvim oblastima su naručito dobro prilagođene, tako da ne dozvoljavaju da dođe do gubitka prevelikih količina vode, Imaju manje listove, koji su vrlo često sasvim tanki i šiljati, ili ih čak uopšte i nemaju, kao što je slučaj sa kaktusima. Hlorofil je u kaktusu koncentrisan u zadebljanim stabljikama biljke.
Pustinjke biljke često čuvaju vodu, tako što imaju debelu voskastu oblogu na listovima i stabljikama, kao i skladišteći vodu pole kiše. Neke pustinjske biljke imaju debele, natečene listove ili stabljike koji su ispunjeni vodom. Takođe imaju izuzetno dugačko korenje koje su ukopava veoma duboko u tlo. Na primer, korenje drveća meskita u Sonorskoj pustinji u Meksiku raste u dubinu zemlje do 80 metara da bi stiglo do vode.
Kaktusi su prilagođeni tako da svode na minimum gubitak tečnosti u vrelim pustinjama u kojima žive. Oni nemaju listova i fotosinteza se stoga obavlja u debelim stabljikama koje liče na burad, često prekriveni zaštitnim bodljama.
„Sonorska pustinja na američkom jugozapadu ima najsloženiju pustinjsku vegetaciju na Zemlji. Veliki saguaro kaktusi rastu polagano ali moge doživeti i do 200 godina. Kada su stari 9 godina, visoki su oko 15 centimetara. Nakon 75 godina kaktusi razvijaju svoje prve grane. Kada su potpuno narasli, saguaro kaktusi dosežu visinu od 15 metara i težinu od 10 tona.“
