Telepatija je navodni uticaj duha A na duh V, nezavisno od običnih pet čula. U običnom životu da bi A znao šta odsutni V radi, potrebno je da od njega dobije vest putem: pošte, telefona, radija, i sl. ili da vidi nekog, koji ga je tek video. Ali u slučajevima telepatije A može doznati šta V radi ne pomoću pobrojanih načina opštenja, već neposredno, bez ikakvih pomoći sa strane. Tada duh V utiče na duh A, ili drugim rečima, predaja misli se vrši tako, da se misao V objektivira u mozgu A, te ovaj prima halucinatornu formu, Ako uzmemo primer, da V umire – on se na samrtnom času seća A, koji mu je najbolji prijatelj. Sve su njegove misli na samrtnom odru koncentrisane na A, kod koga se tada javlja halucinacija: A vidi V ili čuje njegov glas!
O tome kako je mogao umirući V uticati na A, današnja nauka se često poziva na moždanu emisiju, indukcionu struju, sličnu električnoj; eternu vibraciju, koja iz jednog mozga dolazi do drugog. Pobornici telepatije smatraju da mozak „emituje vibracije slične radio vibracijama“ verovatno zato što nisu još čuli za kvantnu mehaniku i na kvantnomehanički koncempt upetljavanja. Ovaj stav pristalica telepatije predstavlja tipično stanovište pseudonauke.
Svi slučajevi telepatije svode se na sporadične epizode čiji se značaj preuveličava preko svake mere. Normalno radi se o događajima koji su svima poznati i o kojima se naknadno ispredaju razne priče. Tako se kao jedan od slučajeva telepatije navodi onaj koji je „čuv. francuski naučnik“ Šarl Riše sam posmatrao 1903 god. To je slučaj gospođe R, koja je 28 maja 1903 god. u 10 1/2 časova uveče, u hipnotičkom stanju u koje je on stavio sa svoja dva prijatelja, — videla iz Pariza ubistvo kraljice Drage i kralja Aleksandra, koje se u istom tom trenutku odigralo u Beogradu.
Niko od prisutnih, kaže Riše, nije ni slutio o nekoj zaveri u Beogradu, niti je znao za ime kraljice Drage.
Englesko Društvo za ispitivanje psihičkih pojava uradilo je mnogo na prikupljanju i ispitivanju ovih čudnih fenomena (rad:Phaniasmus of the living). Ono je dokumentovano opisalo razne slučajeve telepatije, naročito slučajeve, gde se umirući na velike daljine javljaju svom najbližem srodniku ili prijatelju.
Svakako činjenica neposrednog upliva na daljinu (nazvana telepatska) pokazuju vlast naše duše nad prostranstvom te empiriski potvrđuju i misao Kanta, koji je rekao: „Mi nismo u prostranstvu, već obrnuto: prostranstvo je u nama.“
Protivnici metapsihičkih pojava navode, da su se telepatske pojave „slučajno“ obistinile (teorija slučajnog poklapanja, theory of chance — coincidence).
Evo jednog tipičnog pseudonaučnog objašnjenja za pojave koje su potpuno subjektivne i van kontrole što sigutno nema veze sa naukom i sa objektivnom realnošću: „Međutim pobornici metapsihičkih pojava takvo gledište osporavaju time kako bi takvo tvrđenje imalo smisla, kad bi telepatija bila obična pojava. Ako bi npr. svaki svakog dana imao kakvu halucionaciju, to bi se moglo desiti da se neke i poklope sa odgovarajućim objektivnim faktima, bez priznanja neke naročite uzročne veze. U samoj stvari telepatske halucinacije kod zdravih ljudi su vrlo retke. Englezi dali su ovome i dokaza već poćetkom 20.veka. Oni izvršiše anketu, pa se pokaza da od 5705 ljudi samo su njih 21 imali u svom životu halucinaciju vida (i to 19 njih samo jednom u životu, a dvoje njih — dvaput). Računskim putem (putem teorije verovatnoće) dokazaše, da ako bi se dopustila slučajnost u svima obistinjenim slučajevima, onda bi cifra ovih halucinacija morala izneti na trilione.“
