Za proteklih 120 godina, koliko je ova mumija vlasništvo srpskog naroda, nije bilo raspoloženih donatora, sponzora niti zainteresovanih državnih organa koji bi obezbedili sredstva da se kupi specijalna zaštitna vitrina u kojoj bi ovakva dragocenost bila sačuvana od propadanja.
Prema rečima dr Branislava Anđelkovića, docenta Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta, svi dosadašnji pokušaji da se pronađu sredstva za neophodnu vitrinu su propali.
– Čak sam imao ideju da se podigne kredit od neke banke za kupovinu zaštitne vitrine, a da se novac za otplatu skuplja naplaćivanjem ulaznica posetiocima.
Tako bismo bar nešto uradili da rešimo ovaj problem, a svi posetioci bi na taj način bili mali donatori – istakao je dr Anđelković.
Podsećanja radi, Hadži Pavle Riđički, danas skoro zaboravljeni dobrotvor s plemićkom titulom, doneo je 1888. mumiju s puta po Bliskom istoku, koju je kupio u Egiptu i iste godine poklonio Narodnom muzeju u Beogradu.
Ovo kulturno nasleđe vremenom je našim stručnjacima otkrilo mnoge tajne o sebi, kao što je čuveno 191. poglavlje Knjige mrtvih, koje je locirano u samo dvadesetak slučajeva u svetu, ali i mnoge druge posebnosti.
U jednom periodu ova dragocenost bila je čak ustupljena i Crnoj Gori.
Prema rečima dr Anđelkovića, mumija je od 1986. do 1991. bila, političkom intervencijom tadašnjeg vrha države, ustupljena Galeriji umjetnosti nesvrstanih zemalja Josip Broz Tito u Titogradu.
– Da naša katedra nije pokrenula pitanje njenog vraćanja, verovatno bi mumija do danas ostala u Podgorici.
Nakon povratka u Beograd novembra 1991, mumija je kraće vreme bila u depou Narodnog muzeja, a potom na molbu tadašnjeg šefa Katedre za arheologiju Bliskog istoka profesora Save Tutundžića, Narodni muzej je ugovorno ustupio ovu mumiju Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu u studijske i edukativne svrhe.
Međutim, nije ustupljena samo mumija, već i celokupna staroegipatska zbirka – naglasio je dr Anđelković.
OTKRIÄA
Punih 105 godina po dospeću u Narodni muzej, kako tvrdi dr Anđelković, s mumijom nije urađeno ništa. Prema njemu, ni rukovanje mumijom ni uslovi čuvanja nisu bili odgovarajući, a njena prva naučna proučavanja započeta su 1993. godine.
Želeći da joj da bar nekakav identitet dok se ne utvrdi njeno pravo ime, u prvim radovima dr Anđelković ju je nazvao Beogradskom mumijom.
Od tada je otkriveno obilje dragocenih i neočekivanih podataka i nalaza koji su, kako tvrdi, prevazišli i najsmelija očekivanja.
– Otkriveni su amuleti ili amajlije koje se stavljaju na mumiju kao magijska zaštita i neophodna pomoć u zagrobnom svetu. (Otkriven je amulet boginje Maat i ib-srce od zlata, čuveno egipatsko udžat-oko od poludragog kamena lapis lazulija, kao i veći broj amuleta od fajansa, pre svega tzv. džed-stubovi i privesci sa Ozirijačnom trijadom.)
Ovi amuleti obično su raspoređeni po grudima i stomaku mumije, unutar lanenih ovoja, ali većina ih se urušila u oštećenu grudnu šupljinu, gde su i pronađeni.
Perle od fajansa pružale su se oko vrata mumije i jedan njihov deo nađen je rasut, dok je ostatak bilo moguće uočiti na rendgenskom snimku.
Takođe su pronađene oslikane predstave boginja Izide i Neftis. Njihove predstave naslikane su na kartonaži (slojevi lanenih ovoja slepljenih tutkalom i gipsom), koja se nalazila na spoljašnjoj strani mumije.
Svi ovi elementi namenjeni su onostranoj zaštiti pokojnika – objašnjava dr Anđelković.
Do najvažnijeg otkrića došlo je aprila 1996. godine. Reč je o svitku papirusa pod levom miškom pokojnika, uz njegovo srce, po čemu je Beogradska mumija jedna od retkih u svetu.
– Svitak papirusa je moje najznačajnije otkriće. Koliko mi je poznato, Beogradska mumija je jedina za koju se u ovom trenutku zna da ima svitak papirusa još in situ, a to znači na mestu gde su ga izvorno postavili balsamer i sveštenik.
Ima dosta mumija i dosta papirusa, ali se vrlo retko neki papirus može vezati za konkretnu mumiju.
U pitanju je egipatska Knjiga mrtvih, zbirka funerarnih tekstova, svojevrstan vodič po drugom svetu.
Sudeći prema debljini svitka, nije isključeno da je pridodat i još neki funerarni tekst – naglašava dr Anđelković.
Dešifrovanje hijeroglifa na kovčegu mumije, koji je oslikan i pozlaćen, započeto 2003. godine, u saradnji sa dr Emili Titer iz Orijentalnog instituta u Čikagu, dalo je nova otkrića. Tom prilikom otkriven je identitet pokojnika.
– Zvao se Nesmin, što bi prevedeno sa staroegipatskog značilo „
Onaj koji pripada bogu Minu“. Nesmin je imao titulu sma sveštenika i starao se o odeći boga plodnosti Mina u njegovom hramu u Akhmimu.
Uspeli smo da dešifrujemo i pozlaćeni natpis na kovčegu i otkrili smo da je reč o citatu iz Knjige mrtvih, štaviše o izuzetno retkom 191. poglavlju, odnosno magijskoj formuli Za povratak duše u telo iz Knjige mrtvih.
Za bezmalo dva veka egiptologije, među hiljadama kovčega, papirusa i sličnih ispisanih staroegipatskih spomenika u svetu, tekst 191. poglavlja je dosad lociran u svega dvadesetak slučajeva – naglašava dr Anđelković uz napomenu da najpoznatija Knjiga mrtvih, tzv. Anijev papirus završava se 186. poglavljem.
OŠTEĆENJA
Ratovi su svakako doprineli oštećenju Beogradske mumije, ali kako tvrdi dr Anđelković, za to su kriva i brojna seljenja Narodnog muzeja.
– Pomenuću samo najvažnije: od kuće Miše Anastasijevića na Kraljevom trgu, preko kuće Raše Miloševića u Ulici kneza Miloša, do zgrade Novog dvora.
U zgradu nekadašnje Uprave fondova i Hipotekarne banke, gde se i danas nalazi, Muzej je useljen 1951, a u novoj postavci, otvorenoj 1952, nalazila se i staroegipatska zbirka, čiji predmeti su, kako u muzejskom vodiču konstatuje Katarina Ambrozić, „slučajno skupljeni i daju samo osnovni pojam o karakteru egipatske kulture i umetnosti“.
Kovčeg s mumijom bio je izložen u uspravnom položaju, što je za krhke i već oštećene mumifikovane ljudske ostatke sa svitkom papirusa bio faktor dodatnog oštećenja.
Nedugo nakon dolaska Laze Trifunovića, novog upravnika Muzeja, 1962. kovčeg s mumijom skida se iz stalne postavke i seli u depo, gde ostaje sve do ustupanja Crnogorcima 1986.
O nestručnom rukovanju i transportu do Titograda (i nazad iz Podgorice) ovog izuzetno osetljivog materijala da i ne govorimo – naglašava sagovornik Evrope.
IZLOŽBE
Mumija je prvi i poslednji put bila samostalno izlagana 1888. godine, a do 1915. bila je izlagana s drugim arheološkim eksponatima u Narodnom muzeju.
Međutim, početkom Prvog svetskog rata tadašnja zgrada Narodnog muzeja bila je pogođena austrougarskom granatom, i to baš sala u kojoj je u staklenoj vitrini bila izložena mumija.
Kovčeg s mumijom tada je zatvoren i koliko je poznato sagovorniku Evrope, mumiju od tada više nije bilo moguće videti kao izložbeni eksponat.
– Pokušali smo prošle jeseni da napravimo spektakularnu izložbu, koja je pored Beogradske mumije, trebalo da obuhvati i većinu drugih staroegipatskih eksponata u Srbiji.
Uz lasere koji formiraju piramidu, kompjutersku 3D animaciju, zvuke digitalizovane koptske liturgije, što je inače jezik najsličniji staroegipatskom, u rekonstruisanom ambijentu faraonskog Egipta želeli smo da načinimo fascinantan spoj modernog sajber-doba, čudesnog egipatskog dizajna i drevne egipatske misterije.
Izložba je trebalo da se napravi u saradnji s Muzejom istorije Jugoslavije, odnosno njihovim galerijskim prostorom na Pašićevom trgu.
Mada nam je na početku saradnje rečeno da je zatvaranje finansijske konstrukcije izložbe gotovo formalnost, kada sam sa svojim saradnicima već krenuo u realizaciju i uradio virtuelni kompjuterski model izložbe do najsitnijih detalja, pokazalo se da je za ovu muzejsku kuću čak i nabavka specijalne vitrine bila nesavladiva organizaciona prepreka.
Ponudili smo im nekoliko alternativnih logističkih modela, ali nismo naišli na razumevanje, tako da do realizacije izložbe nije došlo – priseća se dr Anđelković i napominje da kondenzacija vlage od daha posetilaca i temperaturne oscilacije mogu pogubno da deluju na organske ostatke i da se mumija ne može izlagati van njihovih prostorija dok se za nju ne obezbedi zaštitna vitrina.
Mumije nisu ni večite ni neuništive. Njihovo raspadanje, prema mišljenju stručnjaka je samo znatno usporenije u odnosu na druge vidove sahranjivanja, pa je neophodno voditi računa da se one što duže sačuvaju u tom obliku.
Prema rečima dr Anđelkovića, specijalna hermetička vitrina frankfurtske firme Glasbau Hahn, punjena azotom, osvetljena optičkim vlaknima, s kontrolisanom atmosferom, temperaturom, vlagom, i neprobojnim troslojnim staklima sa UV folijom, omogućila bi hiljadama posetilaca da bezbedno vide mumiju, a interesovanje, uključujući i ono medijsko, za ovakvu izložbu bilo bi ogromno.
– Pošto će iduće godine biti 120 godina kako je mumija dospela u Beograd, nadamo se da će se naći sponzori koji bi kupovinom specijalne vitrine ne samo omogućili najširoj javnosti da vidi mumiju, već bi ujedno obezbedili i njeno optimalno čuvanje za generacije koje dolaze.
Time bi se ispunio i amanet Riđičkog, koji je mumiju kupio „ne za sebe nego za srpski narod“, da je „narod srpski gledi i njome stvarno se pouči o jednom naročitom običaju starih Misiraca“ – objašnjava dr Anđelković.
PLANOVI
S obzirom na to da je arheologija naučna disciplina koja, pored znanja, zahteva i vreme i strpljenje, Beogradska mumija Nesmin još nije sve rekla.
Prema rečima dr Anđelkovića, pojave novih tehnologija neprestano omogućavaju da se skine još jedan veo misterija prošlosti.
– Prva etapa istraživanja uspešno je privedena kraju, ali je odmah započeta druga, mnogo zahtevnija, koja uključuje ekstrakciju i razmotavanje papirusa, konzervaciju celokupnog materijala i odgovarajuću prezentaciju mumije.
Nastaviće se s novim, raznovrsnim analizama, koje će nam pomoći da utvrdimo i mnoge druge podatke, na primer o Nesminovom zdravlju, ishrani i eventualnim medikamentima koje je koristio.
Primenom novih tehnologija dobiće se i virtuelna Beogradska mumija, koja će moći kompjuterski da se ispituje i virtuelno razmatra, a uslediće i rekonstrukcija Nesminovog lica – ukazuje dr Anđelković.
Ljubitelji ne samo staroegipatske civilizacije, nego celokupne umetničke zaostavštine Srbije nadaju se da će Ministarstvo kulture i nauke, kao i sponzori iz privrede i donatori, prepoznati značaj i potencijal ovog jedinstvenog eksponata.
Jedno je sigurno, Nesmin i svitak papirusa koji nosi pod rukom s pozlaćenim noktima predstavljaju neprocenjivu kulturnu vrednost Srbije.
dr Branislav Anđelković,
docent Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta
DETEKTIVSKA ARHEOLOGIJA
– U našim prostorijama nalaze se dva staroegipatska kovčega iz Narodnog muzeja (drugi je prazan). Kada je reč o poreklu ovih kovčega, zvanične činjenice su tvrdile: da je reč o poklonu Čestera Bitija iz Londona 1920, zatim da su kovčezi pripadali nekom nemačkom oficiru koji ih je pri povlačenju ostavio u Beogradu, i najzad da su dar Direkcije Srpskih državnih železnica.
Urbana legenda koja je kružila među starijim kolegama čak je tvrdila da su kovčezi služili za šverc suhomesnatih proizvoda.
Prosto je neshvatljivo koliko su brzo i potpuno bili zaboravljeni donatori ovih milionski vrednih poklona.
A, pomenuti prazan staroegipatski kovčeg igračice Nefer-renepet poklonio je rođeni Somborac, kasnije čuveni pariski i njujorški galerista i antikvar Ernest Brumer 1921. godine, mada je, usled određenih nemilih okolnosti i povlačenja po sudovima, formalni darodavac Brumerovog poklona na kraju bila Generalna direkcija carina 1923.
Ostala je ipak još jedna misterija, pošto je Brumer, prema svemu sudeći, poklonio dva kovčega, ali se trag tom trećem kovčegu gubi ubrzo posle ulaska partizana u Beograd.
Kada sam maja 1993. razgovarao s nekadašnjim direktorom Muzeja Miodragom Kolarićem, pomenuo mi je detalj o zagrebačkom oficiru koji je, navodno, poratnih godina odneo jedan staroegipatski kovčeg iz tadašnje stolarske radionice Narodnog muzeja, što možda upućuje na rešenje ove nepoznanice – objašnjava dr Anđelković, koji ne skriva koliko je prvi deo njegovog rada vezan za istorijat staroegipatskih predmeta iz Narodnog muzeja bio prava „detektivska arheologija“.